Oko Cera i Guceva

 

 

U spomen na stogodisnjicu Cerske bitke odlucili smo da dva dana pre visokih zvanicnika odamo postu borcima Prvog svetskog rata. Osim istorijskih mesta Tekerisa i Guceva posetili smo i druge zanimljivosti ovog kraja oko grada Loznice.

 

Tekeris

 

 

Nadomak Loznice na padinama planine Cer smesteno je malo mesto Tekeris.  U centru je formiran spomen kompleks borcima Cerske bitke vodjene 16.-20.08.1914. god. 14 godina. Nakon bitke sakupljene su kosti postradalih, nasih boraca i boraca 28. praskog puka, i polozene su u zajednicku kosturnicu. 

 

 

Spomen kosturnica je podignuta u obliku planine od grubih kamenih gromada u  visinu od 10,5 m, po projektu ruskog inzenjera Sergeja Bagenskog.  Na vrh spomenika smesten je veliki orao podignutih krila koji u kljunu nosi lovorov venac kao simbol pobede, izliven u Nemackoj. Sa prednje strane dominira srpski stit sa ocilima , kraljevska kruna i posveta „Vasa dela su besmrtna“, kao i datum 18.08.1914. Spomenik je otkrio kralj Aleksandar Karadjordjevic na Vidovdan 1928.

 

 

 

 

 

Pored spomenika i kosturnice, sagradjen je i mali muzej u kom je moguce videti fotografije vojnika, civila u zbegovim, mape sa pravcima kretanja borbenih snaga i mali broj eksponata. Neveliki muzej  se sastoji iz jedne prostorije i je podignut povodom obelezavanja 75. godisnjice bitke, a u njegovom organizovanju pomogli su Vojni muzej iz Beograda i Muzej Jadra. Tu nas je docekala kustos muzeja koja nam je ispricala istorijske  i neke manje znane podatke.

 

 

 

Sa obe strane muzeja Cerske bitke postavljene su biste Radomira Putnika, Petra Bojovića, Stepe Stepanovića, Pavla Jurisica Sturma i Živojina Mišića, radovi vajarke Drinke Radovanovic.

 

 

 

 Ovom prilikom ne bi se bavila istorijskim podacima same bitke, dosta toga ovih dana izlazi po novinama, neke fotografije koje su izlozene u muzeju sam vidjala takodje u dnevnoj stampi. Bilo je potresno gledati ih  bas na ovom mestu nakon 100 godina.

U sastavu kompleksa nalazi se i spomen cesma

 

 

Dobri potok

 

 

 

 

Put nas dalje vodi ka Krupnju i crkvenom kompleksu Dobri potok. Usput se smenjuju upravo sanirane  deonice puta i delovi koji tek cekaju na sanaciju. Gledam recicu pored puta koja jedva tece i ne mogu da verujem sta se ovde odigralo u skorije vreme. Priroda u svoj svojoj bujnosti brzo se oporavila, kukuruz izrastao visoko.  Svedoci  posasti su  odrpane kese visoko na zivici i drvecu pored reke, sut i  propali delovi puta, prosireno recno korito

 

 

A u Dobrom potoku, dobro skriven raj. U vreme turskog popisa negde pocetkom 16. veka ovo mesto se spominje kao Dobri potok,  danas je to selo Lipenovic. Staro groblje sa razbacanim iskrivljenim i od zuba vremena nacetim kamenim spomenicima svedok je  starosti ovoga mesta.

 

 

Poticu iz razlicitih vekova, najstariji su od sige i krecnjaka i oni su najvise osteceni, obrasli mahovinom, izrovaseni kisama i vetrovima.  Na nekim spomenicima nema nikakvih obelezja, vec se jedva naziru isklesani ornamenti i krstovi, a na nekima postoje  ocuvani citljivi natpisi.

 

 

 

 

Negde u 16. veku ovde je podignuta prva crkva u Krupanjskom kraju posvecena Sv. Uspenju presvete Bogorodice. Tokom narednih vekova crkva je  obnavljana, pa opet unistavana. Tokom I sv. rata Austrijanci su odneli zvona, crkvu nisu rusili.

 

 

 

 

Na samom ulazu nalaze se dve kapije velika i mala od tesane hrastovine, pokrivene sindrom sa drvenim krstovima na vrhu. Kroz malu kapiju dolazi se do dve spomen ploce na kojima je istorijat crkve i spomen Milosu Obrenovicu koji je Krupanj pripojio 1834 Knezevini Srbiji.

 

 

U kompleksu su i dve kapelice : Sv. Petke i Sv. Velikomučenika Prokopija koji se smatra zastitnikom rudara. Ukopane su u stene, nekadasnja  rudarska okna, rudnika olova i antimona.

 

 

 

Sama crkva je vrlo interesantna jednobrodna gradjevina natkrivena strmim krovom visokim 8,5m pokrivenim sindrom, fasada je na ulazu drvena, ostatak se beli.  Ikonostas je novijeg datuma izradjen je 1970. god. Pored crkve su zvonik i parohijski dom.

 

 

 

Ceo kompleks je prijatno mesto sa nekoliko vajata u kojima su etnografske postavke starih zanata tipicnih za ovaj kraj. Moze se videti alat pintera, obucara, tkacnica, voskara, kovaca… Jedan vajat je posvecen deci sa starim igrackama, nosnjom, kolevkama i skolskom ucionicom, jedan lovu sa prepariranim zivotinjama iz kraja. Kad se udje u vajate aktivira se odgovarajuca muzika od kola preko Svetosavske himne do starogradskih pesama.

 

 

Ima mesta i za predah u hladu ispod stoletnih stabala lipe i nadstresnica od sindre, a tu je i cesma Brace Jugovica.

Dobri potok i crkveni kompleks proglaseni su za spomenik kulture od velikog znacaja.
Vašari se odrzavaju na Vaskrs i na Veliku Gospojinu, a narocito je zanimljiv onaj na Petrovdan. Tada se odrzava manifestacija Nadigravanje za dukat gde najbolji zenski i muski folklorni igrac dobijaju za nagradu dukat.

 

Banja Koviljaca

Pauzu za rucak pravimo u Banji Koviljaci. Bas sam bila radoznala da vidim ovu banju, tacno se secam da je to bila prva banja za koju sam u zivotu cula. Moja baka je imala neki  plehani tanjir na cijem dnu je bila oslikan banjski park, a kako sam bila mrljava za hranu stalno sam trazila da jedem iz njega, pa da mi se na kraju hranjenja ukaze slika vodoskoka i Kursalona.

 

 

 

Banja je smestena podno planine Guceva, u lepom parku. Nekada je nosila ne bas lep naziv Smrdan Banja, radi mirisa sumpora koji se sirio iz izvora. Za lekovita svojstva banje se znalo jos u dalekoj proslosti, stari Rimljani su ovde imali svoju naseobinu koja se zvala Genesis. Postoje pouzdani izvori da su se blagodeti banje koristili jos u srednjem veku, a u 17. veku Turci rado koriste ovo mesto za izlete i razonodu. I zvori sumporne vode i lekovito blato privlacili su mnoge poznate licnosti poput Vuka Karadzica i Dositeja Obradovica.

 

 

 

 

Jos u vreme Mihajla Obrenovica je stavljena pod zastitu drzave, a procvat dozivljava nakon lecenja u banji Petra I Karadjordjevica. Nosi naziv i Kraljevska banja. Pocetkom 20 veka formiran je park , kasnije napravljen cuveni Kur salon i prva kockarnica na Balkanu.

 

 

 

 

 

 

Danas je to zdanje poprilicno ruinirano, ne znam da li se koristi u neke svrhe. Setnjom po parku videli smo da su ostale gradjevine u pristojnom stanju, sam park je lepo negovan i odrzavan.

 

 

 

Osim sumpornih izvora, za lecenje se koristi i sumporovito blato koje se u specijalnim bazenima priprema i cuva po nekoliko godina. Banja je dobra za lecenje problema sa misicima, neuroloska obolenja i povrede tj. lomove kostiju.

 

 

 

 

Na izlasku iz parka nalazi se Memorijalna galerija bitke na Drini 1914. Privatnom inicijativom oformljeno je Udruzenje koje je pokrenulo ovaj projekat, kojem se kasnije pridruzuje i opstina. U objektu stare poste pre dve godine je napravljena ova postavka posvecena bitci na Gucevu.

 

 

 

Ulaz je besplatan, moze se donirati po zelji i mogucnostima. Pored reprodukcija starih fotografija i mapa, zastava pukova, ima i delova granata, oruzja  srpske i austrougarske vojske, cuturica… Na postavci se jos radi pa nije ceo prostor  stare poste iskoriscen. Covek na ulazu nam se jada kako se pomalo zaboravilo na ovu bitku na Drini, ali njihov entuzijazam ne jenjava.

 

 

 

Logicno je bilo posle ove postavke posetiti planinu Gucevo, iznad Banje Koviljace, gde se u blizini Crnog vrha nalazi spomen kosturnica. Na ovoj planini vodjena je prva rovovska bitka,1914 god. Rovovi su ponegde bili tako blizu, na svega 5 m razdaljine. Vojnici zaracenih vojski su izmedju sebe cak razmenjivali hranu i obucu.

 

 

Nije nam bilo ni malo lako autobusom doci do spomen kosturnice. Put uzak, krivine se savijaju kroz bukovu sumu, asfalta vise nema nego ima. Zakrpa do zakrpe, sveze obelezene brojevima (valjda da se popise gde je sta potroseno od para i materijala) stare izbledele i okrnjene. Na jednoj krivini zamalo da odustanemo, posecena stabla bukve se nezgodno preprecila na ionako uzak put. Dok se na Tekerisu uzurbano radilo da se sve ulicka za dolazak delegacija, ovde niko nista… Dobro kaze onaj covek na ulasku u Memorijalnu galeriju kako se svi secaju samo  Cera i Kolubare.

 

 

Na iskrcenom ravnom terenu, okruzenom bukovom sumom, sa pogledom na ovde stvarno krivu Drinu, Pocerinu, Semberiju i Majevicu uzdize se piramidalna forma spomenika. Visok 15 metara sa raskriljenim dvoglavim orlom od belog mermera na vrhu.

 

 

 

 

Borbe na planini Gucevo su vodjene 55 dana, a odvijale su se u sklopu bitke na Drini. Ovde se odigrala jedna od najtezih i najkrvavijih bitaka Prvog svetskog rata. Gucevo je bilo izgubljeno, ali je austrougarska vojska na ovom terenu bila zadrzana skoro 2 meseca.

 

 

 

U kosturnicu su polozene kosti preko 4000 stradalih vojnika obe vojske. Izgradnju su zapoceli Austrijanci, a 1929. god radove zavrsava Udruženje rezervnih oficira i ratnika.

 

Sarkofag sa reljefnim prikazom borbe srpske i austrougarske vojske

 

 

 

 

Ratnici strazari sa macevima u ruci u podnozju spomenika

 

U blizini se nalazi  odmaraliste gde kratko  zastajemo da u miru okruzenom sumom i zelenilom napravimo predah. Odmaraliste je u dobrom stanju i vidim da ima dosta sportskih terena, prostora sa ljuljaskama i klackalicama, pogodno verovatno za sportiste i rekreativne nastave.

 

 

Nastavljamo ka Malom Zvorniku, sutra nas ocekuje  etno kompleks Suncana reka na obali Drine, Trsic i pesacenje Vukovom stazom kojom je isao do skole u Tronosi.

Ovaj kraj Srbije je izuzetno lep, na relativno malom prostoru ima se stosta obici i videti. Privlacna destinacija za aktivan vikend. Na zalost, moram da primetim kako su putevi losi, sto je nasa vrelika mana svuda, ne samo u ovom kraju. Ima se sta videti, ima se gde prenociti, ali putevi… A nisu oni takvi samo zbog poplava i klizista koji su nas zadesili ove godine, vidim usput mnogo tabli sa obavestenjima o planiranim radovima i sanacijama. Nadam se da ce se najavljeno i ostvariti.

 

 

Mali Zvornik

Prenocili smo u Malom Zvorniku i nakon dorucka imala sam vremena tek da se spustim do Drine. Varosica se stisnula izmedju ozelenelih brda i zelene reke, protegla se u duzinu pored vodene granice sa Republikom Srpskom. Na ledja joj se navalilo Gucevo s jedne, Boranja i Jagodnja s druge. A preko vode, druga drzava je tako blizu da se moze viriti u komsijske prozore. Kazu da ispod Drine ima laguma, jos neistrazenih, sto ih je reka stvorila kad je prosirila korito i potopila stari rimski grad AD Drinum. Dva mosta povezuju dva Zvornika, dve obale i dve drzave.   Noviji most se koristi za motorna vozila i pesake, stari je pesacki. Na oba su granicni prelazi.

 

 

 

Stari, gvozdeni most stvecano je pusten u rad jos davne 1930. a izgradjen je po nalogu Kralja Aleksandra I Karadjordjevica, kao ispunjenje pradedove zelje da premosti “Drinu plemenitu medju” . Tu u blizini mosta 1931. je izdubljeno brdo i napravljen podzemni grad kao skloniste i komandni ratni centar Karadjordjevica. Predvidjen je za boravak do 5.000 ljudi, ali nije koriscen. Tuneli su dugi oko 1,5 km, ima oko sedamdesetak prostorija I sve je kopano u formi casnog krsta. Istrazivanja nisu zavrsena, kao ni podzemni grad. Naime od predvidjenog je uradjeno oko dve trecine, posto su radovi obustavljeni nakon ubistva kralja Aleksandra u Marseju.Ovde je poslednju noc pred odlazak iz zemlje proveo mladi Petar II Karadjordjevic. Obilazak ovog lokaliteta nije bio predvidjen programom, tako da osim ulaza u obliku kucice nista drugo nisam videla.

 

 

 

Preko reke, u inostranstvu , od podnozja do vrha brda , medju podivljalim zbunjem i drvecem naziru se ostaci starog srednjovekovnog grada , poznatog pod nazivom Djurdjev grad ili Kula grad. Po predanju se smatra da je ovaj utvrdjeni grad delo Proklete Jerine, zene Djuradja Brankovica.

 

 

Suncana reka

 

 

Magistralnim putem se vracamo nazad ka Banji Koviljaci i na nekoliko km pre Banje skrecemo u Suncanu reku. Sportsko rekreativni kompleks u etno stilu se smestio pored obale Drine. Vrlo privlacno deluje vec na prvi pogled sa puta. Na ulazu je ergela konja i prostrana travnata livada po kojoj konji mirno pasu. Vidim malo pule, staro tek 15 dana i narednih 15 min se ne odvajam od njega.

 

 

Trci ono okolo, trcim ja za njim, sta cu proradio zov za dalmatinskim krajevima mog detinjstva. Ovde na velikom prostoru ima svega za odmor. I plaze i mesta za pecanje, terase nad rekom, konaka u drvenim kucicama, staza za setnju, sportskih terena, restorana odakle mami miris iz zemljanih cupova i sa raspaljenih rostilja. Kocije voze, Drina blista, klupe u hladovini mame da se predahne, a tek ono ispod saca…

 

 

 

 

 

 

 

I Sotra je ovde nasao okvir za svoje serije, jednu plaza su nazvali po njemu- Sotrina plaza. Izgradjena je i crkvica „Sretenja Gospodnjeg“ koju je obisao i Patrijarh Irinej. Narucili smo kaficu pored Drine, pa se zaneli zagledani u reku, nismo ni shvatili da tu kafu nismo ni dobili!

 

 

 

 

 

 

U blizini Suncane reke, tacnije preko puta bile su smestene kod Kozluka glavne Austrougarske snage. Pored reke postavljeno je nekoliko panoa sa fotografijama i tekstom vezanim za bitku na Drini.

 

 

 

 

 

Na puskomet od Suncane reke snimljena je i cuvena scena iz filma „Mars na Drinu“.

“ U boj krenite junaci svi,

krente i ne zalte zivot svoj

Cer da cuje tvoj, Cer nek vidi boj

Reka Drina  – slavu, hrabrost

i junacku ruku srpskog sina…“

 

 

Trsic

 

 

Po ko zna koji put za ova dva dana prolazimo kroz Loznicu, a da se ne zaustavljamo u njoj, i nastavljamo ka Trsicu. Ovaj etno kompleks je vecini sigurno dobro znan, jer je nezaobilazna destinacija izleta i ekskurzija u osnovnoj skoli. Ja sam osnovnu zavrsila tamo gde se obilazila Gupceva lipa pod kojom se dizala Seljacka buna, dvorce Trakoscan i Zrinsko-Frankopan… Nikad nije kasno da se propusteno nadoknadi. Smesten podno planine Gucevo ovaj muzej na otvorenom ima 35 objekata dinarskog tipa iz 19. Veka pa se moze steci uvid kako je nekada izgledalo seosko domacinstvo.

 

 

 

 

 

Pored glavne kuce za stanovanje u dvoristu se obicno nalazila kacara, vajat, ambar, mlekara. Duz kompleksa tece recica Zeravija, a postoji dosta sumskih staza i puteva za pesacenje, sto je obelezeno na maloj mapi koja se moze dobiti kod Vukove kuce. Vukova kuca i imanje su pred kraj kompleksa , ulaz se placa 150 rsd, kustos vodi u kratak obilazak uz  prigodnu pricu.

 

 

 

Tronosa

 

Vuk je 1797 isao peske u skolu u sastavu manastira Tronosa. Tamo je ucio prva slova, jer u to vreme nije bilo skola po selima, vec onaj ko je hteo da uci morao je u manastir. Krecemo i mi peske Vukovim stazama koristeci mapu. Ova ruta ima oko 4 km, na jednom delu je sumski put ostecen od kisa i bujica pa malo skrecemo i veremo se kosinom brda kroz sumu.

 

 

 

Vodi nas covek koji je isao na Akonkagvu, u pravim smo rukama. Vraca one koji nemaju adekvatnu obucu , put nije naporan, ali je tlo vlazno, blatnjavo i klizavo na pojedinim delovima. Malo kroz sumu, pa jarugama, pored recice, pa u brdo uskim puteljkom usecenim kroz rastinje. Na nekim mestima vidik se siri, blage padine sa ponekom kucicom i imanjem, zelenilo koje okrepljuje dusu i oci.

 

 

 

Posle polovine puta, kad se krene blagom nizbrdicom ka manastiru put je sirok, kolski posut tucanikom. Izbijamo na glavni put pre manastira, cesma Brace Jugovica se nasla na pravom mestu. Nekada su ovuda isli tgovci noseci rudu ka Primorju, a vracajuci tkanine i drugu robu. Cesma pored puta je dobro dosla svakom putniku namerniku. Ceo ovaj kraj je bogat vodom, brojni potocici i zvori, na sve strane. Po predanju ovde su Jugovici boravili godinu dana pre Kosovskog boja. Iznad cesme je sagradjena kapela Svetog Velikomucenika Pantelejmona sa mozaikom Jug Bogdana i devet Jugovica na konjima, ispod tece deset mlazova hladne planinske vode iz lavljih celjusti. Oko cesme, pored korita reke postavljena su omorista sa klupama i stolovima. Naokolo manastirski vocnjak jabuka, mora da je u prolece mnogo lepo kad stabla procvetaju.

 

 

Tronosa je dobila ime po tri potoka koji nose vodu i kod manastira se spajaju u recicu. Manastir je zaduzbina kralja Dragutina i njegove zene Kataline 1317. god. U svojoj dugoj istoriji trpeo je rusenja, haranja,paljenja, obnove, napustanja i vracanja. Sklanjao se ovde narod od progona i bolesti, dolazili monasi sa raznih strana, postojala je prepisivacka skola.

 

 

Za vreme I svetskog rata manastir je stradao od Austrijanaca, posto je u manastiru bila bolnica u kojoj su se smestali srpski borci. Iz odmazde su na volovskim kolima odnete mnoge vredne relikvije i rukopisi, a Tronoski rodoslov, jedan od prvih srpskih istorija, odnet je u Bec gde se i danas nalazi. U porti manastira sahranjeni su mnogi koji su podlegli ranama, belezi su se vremenom unistili, danas postoje samo dva kamena spomenika.

 

 

 

Zanimljiv i jedinstven obicaj tradicionalno se ponavlja svake godine za Veliki cetvrtak kada se u manastir donose Ratarske svece. Ove dve svece, tezine oko 50 kg i visine do 2 m, izlivaju se od cistog voska u okolnim selima, a pale se svake nedelje tokom godine i za vreme crkvenih praznika. Mestani odrzavaju tradicionalan nacin njihovog pravljenja, a prilazu ih crkvi za unosnu i dobru letinu.

 

 Fotografisano u etno postavci u Dobrom potoku

 

 

Ovaj nas vikend bio je posvecen 100 godisnjici Cerske bitke. Loznicki kraj zaista nudi zanimljiva mesta za obilazak i mozda ovo moje pisanije nekome da ideju za jos jedno putovanjce po lepoj nam zemlji Srbiji.