Jesen u Varšavi

U Beogradu još nije potpuno požutelo lišće, a u Varšavi me dočekala kasna jesen.
Ni tmurno vreme i povremeno rominjanje kiše nije moglo da me odvrati od uživanja
u njenim predivnim parkovima. Poređenje Varšave sa Parizom i Kraljevski put sa Jelizejskim poljima je svakako preterano, ali je interesantan grad u kojem se restaurisano staro susreće sa novim i modernim.

Prv let sa LOT-ovim avionom Embraer 175 bio je korektan. Povratne karte sa ručnom prtljagom nisu bile ispod 100 Evra kako su neki pisali, ali sam kartu kupio oko mesec, a ne tri pre putovanja.
Kako je većina imala ručni prtljag, a u prostoru iznad sedišta ima mesta za 2 koferčića na 4 putnika, malo smo se pomučili. Sve je ipak stalo.

I pored tmurnih oblaka lepo smo sleteli na aerodrom Šopen. Kurs Zlota je naravno bio 15% manji nego bilo gde u gradu. Poučen iskustvom prethodnika promenih svega 15 Evra, ali ili je taksi prevoz poskupeo ili sam ja imao „sreću“ da naletim na „majstore taksija“ u oba pravca, pa je to bilo jedva dovoljno.

Velike zgrade i široke ulice na ulazu u grad. Velegradska gužva. Osetio sam se kao u Beogradu. I pored dobrog snalaženja taksiste tu smo izgubili skoro pola sata do Marszalkowske ulice koja je blizu centra. Na kraju prođosmo pored Centralne železničke stanice, najveće robne kuće Zlote tarasy i luksuznog stambenog solitera Zlota 44. najveće investicije u Poljskoj 2.016 godine.

Domaćin Artur nas je čekao u iznajmljenom apartmanu. Njegova žena koja se bavi izdavanjem je na putu, pa je on menja. Solidan jednokrevetni stan na 7-om spratu 20-spratne stambene zgrade. Na ulazu čuvar sa videonadzorom i mala bakalnica. Pored je zgrada banke Societe General, a preko puta Saski park sa grobom neznanog junaka i izlaskom na Kraljevski put.

Zaobišli smo park i pored Narodne Opere prošli do Kraljevskog trga i statue Zigmunda III Vida.
Otuda desno ide  Kraljevski put, pravo je kraljevska palata, a levo ulica do Barbakana, rekonstruisanih zidina starog grada koji je izgrađen u XIII veku i nakon potpunog uništenja u nemačkoj odmazdi nakon ustanka 1944. pažljivo rekonstruisan nakon rata, malo po malo. Ovde u kvartu menjačnice ne rade posle 18h, ali svaki kiosk prima kreditne kartice. Preko puta Arhikatedralne crkve Svetog Jovana. U toku je bila večernja služba. Orgulje su lepo svirale.  Provukosmo se pored nekoliko prosjaka. Preko puta jedan od nacionalnih restorana Zapiecek kojih u Varšavi ima 12. Uglavnom u centru grada.
Konobarice su obučene u simpatične retro nošnje, jela su nacionalna i atmosfera je opuštena. Piroge sa spanaćem i feta sirom su bile veoma ukusne. Nažalost, slatke sa nekom kombinacijom od jagoda i borovnica su potpun promašaj. Ostavih većinu da kasnije jedem nakon palačinki sa sosom od pečuraka koje sam u isto vreme poručio, ali nikako nisu dolazile. Davno smo već popili kompot od jabuke i kruške sa suvim šljivama i topli napitak od ceđene pomorandže i đumbira. Onda sam ustanovio da su zaboravili na palačinke od krompira, pa je trebalo čekati još 15-tak minuta da ih naprave. Bitno da su se konobarice međusobno lepo zabavljale. Nije da nisu posluživale, ali su to radile bez dovoljno pažnje. Pitali me za slatke piroge i rekoh da ih ostave za posle. Nisu ostavili. Uzeli su i posle doneli upakovano, pa sam ih vratio. Video sam da su i nekim drugim turistima davali upakovano jelo, a ovi naravno vraćali. Valjda ne razumeju da turisti ne žele po gradu da nosaju upakovane ostatke hrane iz restorana.
Usput sam se upoznao sa grupom iz Meksika za susednim stolom. Oni su poručili teleću čorbu iz kotlića, pa posle pečene svinjske kolenice i svinjska rebra sa kiselim kupusom. Da stvar bude gora nisu služili pivo koje je bilo u cenovniku niti vino. Sve je bilo mnogo masno i zezali smo se da moraju mnogo da rade te noći, jer treba potrošiti sve te kalorije. Čuli su za Beograd, ali šta je udaljenost od Beograda do Varšave od 1.200 km kad su oni prošli pola sveta da ovde dođu.  Azijatkinje ispred nas su ostavile nepojedenu kiselu supu od raži što nisam shvatio kao neku reklamu. Kad sam dobio račun od oko 25 Evra za tako malo hrane i pića shvatio sam da su priče o jeftinoj Poljskoj u redu ako paziš na svaki zlot i hraniš se po mlečnim restoranima. Nije bilo WIFI veze.

Stari grad je prepun prodavnica predivnog nakita od ćilibara u prirodnim bojama ili obojenog u crveno, te prodavnica svakojakih suvernira. Tu je i mnoštvo restorana i barova. Trg Rynek me je malo podsetio na trg ispred centra Žorž Pompidu u Parizu gde su 70-tih godina prošlog veka napravljene imitacije fasada starih zgrada. Tu je i sirena zaštitnica grada. Za razliku od većine sirena koje sam video širom sveta ovoj peraje počinju dosta niže.

Ako kreneš desno od Kraljevskog trga ide se Kraljevskim putem kojim se stiže do ulice Nowy Swiat. Mnoštvo interesantnih zgradica, popularnih restorana i kafića. Mnogo ljudi koji uvek negde žure. Radnim danom ovuda ide saobraćaj. Može se uloviti autobus za Lizienki park koji je 4-5 stanica dalje.

Vikendom je ovde ograničen saobraćaj kao u Ulici Kralja Milana u Beogradu. Sve je puno mladih koji vrište ili samo šeću. Ima nekoliko posebno popularnih lokacija gde je mnogo mladih. Uglavnom su to kafići u unutrašnjim dvorištima oko glavne ulice.

Najprometnija ulica je Chmielna koja vodi od tržnog centra preko puta Palate kulture i umetnosti do ulice Novy Swiat. Ovde se susreću kolone prolaznika osvetljenim prigušenim žučkastim svetlom koje daje dojam starine iako je sve novo.

Tu se mogu kupiti zapečenci /zapiekanki/ u raznim kombinacijama, Kebab, Dim Sum, pa i Balkan Burek.
Sve šta je jeftino i može utažiti glad.

Poljaci najviše piju votku i druga jaka alkoholna pića, ali se mnogo pije i pivo. U blizini Palate kulture i umetnosti je radnja koja prodaje više stotina vrsta domaćeg piva koje proizvodi 97 većih ili manjih pivara. Vino se manje pije i uglavnom je uvoznog porekla iako je belo i crveno domaće vino vinarije Turnau koje sam probao bilo dobro. U celoj Poljskoj ima svega 6 registrovanih vinarija.

Hedonista po opredeljenju, pre posete glamuroznom Lazienki parku posetio sam jedan od najpoznatijih restorana Rozana. Smešten u blizini dvorca Belvedere u mirnoj ulici. Ovaj restoran zrači kućnom atmosferom. Prepun je sveže ubranog cveća na stolovima, a na zidovima nekolicine prostorija u ovoj privatnoj jednospratnoj kući slike cveća. Ljubazno osoblje. Prema mom iskustvu to nije pravilo u Poljskoj. Najčešće se zabavljaju jedni sa drugima. Nemušta komunikacija svedena na minimum i bez koncentracije na gosta i na to šta gost priča ili naručuje. U hotelu Winsdor u Jachranki se desilo da nakon komunikacije sa dve konobarice na kraju od konobara dobijem konzervu Red Bull-a umesto crvenog vina (red  wine). Na aerodromu Šopen u Šark Biznis kafeu sam traži dva kapućina, na šta me konobarica pitala da li želim jedan kapućino. Rekoh ne jedan nego „dva“ na srpskom, koji često bolje razumeju nego engleski, pa onda „two“ i pokazao prstima dva. Naravno, dobio sam jedan. Posle se nije u tom delu kafea pojavila pola sata dok nije došao neki novi gost. Kad sam odlazio morao sam je prekinuti dok je brbljala sa dve druge koleginice i jednim kolegom da bi na kraju dobio i račun od oko 4 Evra. Da sam samo otišao niko nebi ni primetio.

Elem, u Rozani osećate da je puna pažnja osoblja na Vama. Nakon domaće votke poručio sam blinji sa sušenim lososom i kavijarom. Garnirano jako sitno iseckanim komadićima jaja, luka i hleba. Ukras je bio cvetić Dan i noć. Na predlog konobarice izabrali smo za apatajzer vrganje u sosu. Bili su odlični i sveži.

Uz pačje batake servirali su u kriške rezane pržene jabuke i krompir sličnog oblika. Veoma ukusno i „passent“. Jabuke se u Poljskoj često pune. Imao sam priliku da probam jabuke punjene rezanim crvenim lukom, zapečene punjene rendanom bundevom, ali i u raznim drugim kombinacijama. Tufahije tamo nisam video.

Manji park Ujazdowski je pre raskošnog kraljevskog parka Lazienki. Vidim po putokazu da je u blizini ambasada Srbije i neke druge. Na samom ulazu je Botanička bašta, koja u oktobru i ne nudi neki doživljaj. Zapazio sam da imaju interesantne velike jesenje anemone, hortenzije i dalije.

Uz samu baštu je Caffe Flora gde isto nema inteneta. Ne primaju kreditne kartice, ali Evro rado primaju. Naravno po malo lošijem kursu. Tu sam se pre svega divio pogledu na cveće u botaničkog bašti. Boršć sa velikim pečurkama nije bio loš kao ni mešane piroge sa piletinom, spanačem i mocarelom.

Park Laznieki je prilično velik i nalazi se na padini. Na vrhu je palata Belvedere. U dnu je jezero na čijem ostrvu se nalazi letnji kraljevski dvorac. Od sredine maja do kraja septembra se u gornjem delu uz impozantan spomenik Frederiku Šopenu svake nedelje dvaput održavaju besplatni koncerti. Verujem da je to lep doživljaj.

Subota popodne. Uz ogradu parka završavale su demonstracije mladih lekara koji nakon 6 godina školovanja žele da ostanu i rade u svojoj zemlji, ali im se čini da je prosečna plata od 530 Evra mnogo manja od 2.200 Evra koliko dobivaju ako pređu da rade u susednoj Nemačkoj. Park prepun ljudi.
Svi su nešto žurili kao da su na pijaci. Grupa fotografa sa nekoliko  modela. Verovatno imaju neki kurs. Mlada u venčanici koju je mladoženja vukao na slikanje tamo-amo. Bela venčanica je pri dnu bila siva. Mlada visoka i zgodna plavuša. Viša za pola glave od mladoženje. Kišica je rominjala. Bilo je više grupa sa vodičima. Najčešće domaće grupe, ali bilo je i dosta stranaca.

Specifično za Varšavu je da imaju više organizacija koje turistima pružaju usluge besplatnog razgledanja grada. Da sam duže bio u gradu sigurno bih tu ponudu koristio.

Bio sam gost poljskog udruženja u Hotelu Winsdor pored mesta Jachranka na jezeru Zegrze.