Jedna ljubav, dve smrti, nekoliko Djovanija i Pakao na kraju

U gradu Raveni, rodila se jedinica, kćerka gospodara grada. Rasla je okružena zabranama, zatočena u dvorcu, daleko od spoljašnjeg sveta. Drugim gradom vladao je plemić koji je imao dva sina, stasala za ženidbu. Mladji  je bio lep i naočit, stariji  hrom i ružan.

 Dve porodice su dugo godina razdvajale svadje, pa se jednog dana  očevi dosetiše da dogovore venčanje i tako okončaju prepirke.  Upriličen je sastanak da se mladi upoznaju. Kad je Frančeska  ugledala Paola,  buknula je ljubav. Obostrana. Zadovoljna i uzbudjena što će izaći iz roditeljskih strogih okova, jedva je čekala dan svadbene svečanosti. Pripremala se pažljivo, maštajuci o sreći i slobodi koje je čekaju.

   Na dan venčanja mladu su umesto blaženstva,  preplavili neverica, očaj i beznadje. Pred oltarom ju je čekao hromi Djovani, stariji brat Paola. Roditeljska reč je prva i poslednja, pa nije imala kud nego da sa svojim neželjenim mužem krene put Gradare. U novom domu dočekale su je hladnoća i nezainteresovanost . Hromi Djovani  je više brinuo o svojim kučićima za lov, nego o njoj. Strast je trošio sa drugim ženama, a Frančeska je čamila u grobnici braka. Nada u lepši život je izbledela, ali ljubav prema Paolu je i dalje tinjala.

   Prva ljubav zaborava nema, a kada je i jedina, onda je fatalna. Dok je ubogaljeni  muž išao u lov ili se bavio poslovima u dvorcu u drugom gradu, Paolo je posećivao Frančesku u njenim odajama. Čas po čas, dan po dan ljubav je rasla, rasla i rasla. Šta se sve dešavalo u visokoj kuli zamka, danas znaju samo kameni zidovi. Jednoga dana su čitali knjigu o Lanselotu i Ginevri, zanela ih je ova tragična ljubavna priča.

Podlegli su čarima zabranjene ljubavi, ne znajući da je iza zavese stajao Hromi Djovani. Želeci da se svojim očima uveri u istinitost glasina, sakrio se u Frančeskinu odaju. Videvši neverstvo žene i brata, latio se mača i snažnim zamahom poslao ih… pravo u Pakao.

Dalje pero preuzima Dante. Nalazi ih u drugom krugu pakla medju ostalim  preljubnicima, večno zahvaćene  olujnim vrtlogom strasti. Dante sluša tužnu Frančeskinu priču, kako je živela, kako se zaljubila, kako je stradala, pa saosećajuci pada u nesvest .

Ovo  dvoje tragičnih ljubavnika volelo se i umrlo u Gradari, u malom mestu nedaleko od Riminija gde još stoji dvorac, a u dvorcu  odaja sa tajnama. Svi su zaista postojali, a da li se baš u tančine sve desilo kao u ovoj pričici, ne verujem. Godine i vekovi dodavali su nove detalje, istinita priča je prerasla u legendu. Tragična ljubav  prikazana je na mnogim platnima, i slikarskim i filmskim. Mnoge stranice su ispisane o njima.Ovekovečeni su i  u belom mermeru, u vecnom zagrljaju. To je čuvena Rodenova skulptura  „Poljubac“. Tako su ljubavnici iz istorije zaplovili  svetom kroz večnost.

Gradara je malecko mesto,  smešteno na brdu, negde na granici izmedju oblasti  Marke i  Romanje. Nekada se nalazila na putu Via Flaminia koji je iz Rima vodio do Riminija. U nižem delu naselja su novije kuće i nekoliko parkinga. Kratkim usponom peške se dolazi do srednjovekovnog sela opkoljenog visokim zidinama, sa jednom glavnom ulicom koja uzbrdo zavrsava dvorcem.  Odmah nakon prolaska kroz kapiju sa satom i zvonikom ukrašenu kamenim grbovima nekadašnjih vladara, smestio se info za turiste.

Tu  se drvenim unutrašnjim stepeništem izlazi napolje na usku stazu po unutrašnjoj strani bedema. Gradarom se može šetati i ovako visinski, u krug, do nove kapije i dvorišta  dvorca.  Zidine su nazubljene, uzdižu se osmatračke platforme, tornjevi, zvonici.  Krovovi su tu na dohvat ruke, palata dominira na vrhu brda.

 Gledamo neku bučnu grupu mladjih pubertetlija, sa papirima u rukama jurcaju malobrojnim uličicama. Podelili su se u dve grupe, traže nešto, imaju zadatak. Gestikuliraju, viču, dogovaraju se u trku, jedni vuku na jednu, drugi dovikuju da je bolje drugom stranom… Neka ekskurzija je u pitanju, a nastavnici su našli originalan način da ih zainteresuju. Dopalo mi se, a kako sam shvatila – i njima.

Ja visinu ne volim, udrvene mi se noge, hodam ko robot, srce kuca u grlu.  Ne vrede tu nikakva uveravanja, duboko disanje, koncentracija… glupost totalna. Nije to visina nebu pod oblake, al strah je strah. Na ovoj stazici postoji zaštitna ograda, al teren je kos pa sa spoljne strane zidine imaju mnogo veću visinu nego gledano iz samog srca mesta. Drzim se čvrsto, zglobovi na šakama mi pobeleli od stiska, gutam knedle al moram da gledam…  jer  nedaleko je  obala i more, svuda naokolo su zeleni predeli  šuma i maslinjaka, vinogradi i obradjena polja omedjena vitkim stablima čempresa. Iako nebo nije prozračno vidi se i planina Titano na kom stoluje San Marino. Prizor je sigurno blistaviji i lepše obojen po sunčanom danu.

 Maaaa…lepo je! Golubovi se odmaraju na krovovima, negde neki hor peva, monah sedi u bašti pod drvetom sve sa kukuljicom na glavi I nešto piše, odozdo biciklisti forsiraju brdo… Ovde je bas živo. U glavnoj ulici restoran do restorana, suvenirnice, lokalni proizvodi. Vino, pašta, med, maslinovo ulje, proizvodi od tartufa, džemovi…sve primamljivo aranžirano u prozorima kuća. Podredjeno je turizmu, ali lepo očuvano u srednjovekovnom stilu.

Dvorac je  četvrtasta gradjevina od cigle sa  kulama na ćošovima i nazubljenim osmatrackim tornjem. Smesten  je na travnatoj zaravni, okružen rascvetalim grmljem belih ruža i još jednim redom  odbrambenih zidova. Ulazi se preko drvene rampe iznad jarka, koja kako drugačije nego  visi na lancima. Unutrašnje  dvorište je popločano ciglom i krupnim izlizanim oblucima izmedju kojih se probijaju čiperci trave, u ćosku kameni bunar, kolonade, neizostavni grbovi  nekadašnjih gazda,  prozorčići sa rešetkama, brojna  lučna vrata, ostaci latinskih natpisa gde prepoznajem reč Iskrenost…  

Na jednom delu su gornje galerije sa stubovima i  viseći drveni mostići koji povezuju krila zamka. Deo unutrašnjosti je obnovljen i moguće ga je obići. Visoke izrezbarene drvene tavanice iscrtane  crveno – plavim poljima, heraldickim simbolima, zidovi sa freskama, mali prolazi i tamnice sa spravama za mucenje u podrumu, pa  raskošne sale sa kaminima i male  odaje sa vitkim prozorima, ima  i nameštaja. U prizemlju je mala kapelica sa  divnom pločom iznad  oltara od bele majolike sa svecima i Madonom sa detetom, delo Andrea della Robbie iz 15 veka. Plava pozadina ističe figure u reljefu sa lepo izvedenim detaljima, posebno mi se dopala scena u dnu, Blagovesti. 

Sadašnji izgled unutrašnjosti nije originalan, nameštaj je donet sa raznih aukcija antikviteta, a za obnovu je zaslužna jedna porodica koja je početkom XX veka kupila ovaj dvorac. Angažovan je arhitekta Giuseppe Sacconi. A pošto vam ovo ime verovatno ne govori mnogo, kao što nije ni meni, pronašla sam da je to isti onaj koji je u Rimu dizajnirao spomenik Viktoru Emanuelu. Onaj što ga Rimljani baš i ne vole, ogroman beli na Pjaci Venecija. Uloženo je jako mnogo sredstava za obnovu zamka, da se sve dovede u neko pretpostavljeno nekadašnje stanje.

A videla sam i sobicu Lukrecije Bordžije, tada Sforce.  Baš je mala, ne Lukrecija, sobica…kao malo veća ostava. Možda joj je to bila garderoba. Ima bar  veliki prozor sa divnim  pogledom na baštu, ruže i more u daljini. Zidovi su ukrašeni već pomalo bledim crtežima. Opet ne znam da li je baš ta sobica  stvarno  bila njena.  Nakon dvesta godina od tragičnog kraja Paola i Frančeske, Lukrecija je ovde provela kratak period.

Ocrnjena kroz istoriju, prelazila je iz braka u brak kao lutka u očevim igrama moći. Danas je sve više shvataju kao tragičnu figuru korišćenu u spletkama familije. Mada, iz kakvog se gnezga ispilila… ne znam šta da kažem.  Previše sam loših stvari odgledala i pročitala o njoj, a svi kao da su se utrkivali da joj prilepe što vise pikanterija, otrova  i zločestoća.

    Samo sa trinaest godina udali su je za  Djovanija Sforcu, prvog muža, kako bi obezbedili veze sa  vojvodstvom Milana, kojim su Sforce upravljale. Cilj je bio da se tako  sačuvaju od nadiranja Francuza. Papa nije bio zadovoljan ponašanjem zeta i njegove familije, pa je smislio da se brak  nakon četiri godine razvede zato što, navodno, nije bio konzumiran. A već trudna Lukrecija, sa stomakom sakrivenim u metre platna, morala je da izjavi na sudu kako je još uvek nevina. Dete i nije bilo Djovanijevo, eto jos jednog skandala. Poniženi Sforca je izbegao smrt tako što je priznao impotenciju.  Sramno i mučno  priznanje, al  ko te pita kad je glava na ramenima u problemu. Posle je on ogovarao najstrašnije, kitio i zasolio tračeve o Lukreciji i familiji. Nije ni čudo, kad su ga izblamirali  u društvu onoliko.

Bez obzira na sumorne priče iz davnina, Gradara je  danas vrlo veselo mesto. Možda smo takav utisak stekli zbog energije mladosti , hora što je lepo pevao u dvorištu dvorca, a i zbog šarenih  peruški zadenutih u lovačke šešire grupe senior. Biciklisti su sa svojim šarenim dresovima dodatno začinili stvar.

Gradara je na listi najlepšim malih naselja Italije a ima i Narandžastu zastavu zbog očuvanosti srednjovekovnog izgleda i odlične turističke ponude. Blizu je Riminija, pa izvolite. Dovoljno je za kraći izlet, a ako se iskombinuje sa Urbinom, kao što smo mi učinili, može to da (p)ostane dan za pamćenje.

Žao mi je što je vreme bilo šućmurasto, prija to kad se šeta, al ja gubim u  bitci sa aparatom. Nisam umela lepo da je slikam, ali mogu zainteresovanima da preporučm  prelepu MFT Dejana Dodiga, nadam se da se neće ljutiti što ga spominjem.

Fotografije umetničkih dela preuzete sa interneta