Istra- Terra Magica ( Magicna Zemnja)

 

                 Finim polupraznim vozicem trenitalia iz Mestre-a stizem u mirni cosak Italjianskog plafona. Trst je lonac latinske, austrougarske i slavenske zaprske. 70tih hit zapadne mode za Ex-Yu. Sve lutke do lutke su se setale gradom u to vreme, sto bi reko brat Cola. Kad sam izasao sa stanice, prvo sto sam zapazio Austrougarsku arhiketuru, slavenski  oblik glava koji se setaju ulicom i sve to zajedno mirise na Mediteran.

Nazalost prolazim kroz grad munjevito i penjem se na granicni prelaz koji je nekoliko  minuta od grada.

        Legendarni prelaz izmedju Slovenije i Italije je zarastao i zvrji prazan kao da se granici sa Cernobilom. Na toj rampi pre nekoliko godina navirali su Jugosi u potragu za boljim zivotom ili za boljom garderobom. Sade je sve to EU. Jednio po prelasku pocinju reklame za Kasina.

Put za Hrvatsku kroz Sloveniju nije bas neki sto bi se ocekivalo za njih, izgleda da taj deo puta ne igra vaznu ulogu za  Zmajceke jer je i onako  tranzitni i to za njihovog istocnog “bratskog” susjeda. Jedino sto im panduri cuce iza zbunjeva i pisu paprene kazne za brzu voznju.

Veoma brzo ulazim u “Lijepu Nasu”. Ubrzo polse ulaska, izlazi veliki grb na putu sa zutim Jarcem gde pise “Dobro dosli u zemnju hrane i vina” .Da to je Istarska Zupanija. Inace sama Istra ili sto bi rekli zabari Terra Magica zahvata i mali deo Slovenije i Italije.  Ponekad je cak i zovu “Nova Toskana”. Poluostrvo je kombinacija Kontinetalne i Mediteranske klime. Bogata flora i fauna. Od Srne pa do Dagnji mozes da vidis i da probas. Kombinacija listopadnih i cetinarskih suma maltene uronjavaju se u Jadran. Na putu za mesto Buzet, stajem u neku lokalnu krcmu pored puta.

 

 

Parking prazan osim jednog ford karavana holandskih tablica. Unutra baka sa nevidjenom energijom  stoji za barom. Vidjena je iz aviona da se rodila u toj kuci, i da je provela ceo svoj vek u kuhinji. .Dok smo tresnuli zdravicu Biske (Istarska rakija), po njenoj preporuci, stize nam  tanjir Fuzi paste (rucno pravljena testenina neujednacenih oblika  i kuvana max 3 minuta) sa umakom od srnetine. Naravno uz osvezavajucu podrsku Malvazije ( belo istarsko vino sa vocnom aromom). Inace pola vinograda Istre je prekriveno Malvazijom. Po serviranju Baka Renata nam rekla  ako narucimo hleb uz Fuzi pastu nemojte sledeci put da svracate. Za desert na racun kuce stizu produkti iz bakine baste. Parce mladog sira preliveno medom i devicinskim maslinovim uljem prosto se topi u ustima. Grad Buzet stoji na vrh brda iznad reke Mirna kao kruna cele Istre. Posle dugog  puta  zakucavamo se na slepo u mali butik Hotel Vela Vrata. Osoblje hotela pricaju ama bas sve moguce jezika pa cak i “srpski”  uz to  extra ljubazno. Imao sam osecaj da ih znam dugi niz godina.

 

 

Svako od njih nosi po dva imena.Inace ovaj deo Istre ima nesto sto ceo kulinarski svet moze samo da sanja a to su Tartufi. Pecurke koje rastu ispod zemnje ovde i susednoj Italiji i nigde vise na svetu (kada je rec o belim tartufma). Trenirani psi i svinje  jedino mogu da ih nanjuse. A kilo tih pecuraka koje intezivnim mirisom ti se “uvuce pod kozu” kosta oko 1000eura. Tako sveze ti  narendaju  sasvim malo preko paste ili omleta i cena jela odmah skoci za 50 posto u restoranu. Inace namazani zabari su godinama vukli tartufe iz Istre i prodavali ih kao da su njihove.

 

 

                         Sledece jutro lokalna konoba i lokalni dorucak. Fritaja od divljih sparuga je tipican Istarski dorucak. Fritaja je nesto izmedju sirovog i przenog omleta sa divljim sparglama. Ceo trik takvog omleta je da se pri kraju pecenja doda se jos jedno surovo jaje i malo maslinovog ulja.

 

Seli smo u Opela  i pravac Adriatik. Vozeci se kroz ovo poluostrvo shvatio sam da ovde nije samo more, plaza, romanticne uvale i luke. 

Ovo je zeleni brezuljkasti tepih pun malih srednjovekovnih gradica koji svaki pojedinacno nosi neku mesanu istoriju austrougara, italijana i slavena.

 Njihova gostoprimljivost prema strancima je ono sto moze da zavidi ceo region. Ponekad sam imao osecaj da sam u nekoj planiskoj regiji ali kad istrci po koja maslina ili palma pokraj puta, jasno ti je da mediteran u blizini.

Novi Grad  je nasa finalna destinacija. Malo ribarski grad na zapadnom delu poluostrva, izmedju Umaga i Poreca na nekoliko minuta od Slovenije.. Bacili smo stvari u sobe, i otisli na veceru gde smo napravili rezervaciju jos pre dolaska ovde, jer je mesto ima samo sest stolova. “Damir I Ornella” restoran je bio pun zabara jer avgustom oni prave invaziju na Istru. 

Ako iko moze da stane rame uz rame sa Japanskom ribljom kuhinjom to su ovi lokalni igraci.

Taj kulinarski kult savrsene obradjene sirove ribe, rakova i skoljki zvani na japanskom Sashimi zahvatio je Istarsku obalu a polako zahvaca i Dalmaciju. Cak sta vise domaci izbor maslinovog ulja, vina i mediteranskog zacinskog bilja sto Istrani poseduju, japanci nazalost moraju da uvoze po opasnim cenama. Uz veliko postovanja Samuraja, Hrvati umesto naziva Sashimi ovu vrstu hrane danas nazivaju „CROshimi“.

 

Restoran je bez menu-a. Serviraju se produkti  koji su bili dostupni da se uhvate u Jadranu tokom dana. Tanki fileti Brancina marinirani kratko u limunovom soku i maslinovom ulju sa casom Istarskog Pjenusca (beli sampanjac od Malvazije) uopste nije naivno. Legenda kaze dok je Napoleon kratko vlado ovde, neka lokalna macka je negovala ranjenog francuskog vojnika, a francuz klasika kad se zaljubio sve daje voljenoj pa cak i recept za sampanjac. Prica nije losa mada Pjenusac jos nije dorastao Sampanju.

Sve u svemu pre 20 godina kad sam bio klinac, Istra mi je bila jako povrsna sto znaci  plaza,radnicko odmaraliste, plaza i uz pesmu “Druze Tito mi ti se kunemo”. Ali ovog puta je bio totalno drugi scenario.