I feel SLOVEnia – Bled i Bohinj

Ako ste poput nas onemogućeni da po Sloveniji putujete autom, onda svakako dosta propuštate. Jedan dan smo odvojili za posetu Bledu i Bohinju, a ono što se tu u okolini još nalazi je jednako vredno obići, što mi nažalost nismo uspeli. Ali, dobra stvar je da sa autobuske stanice u Ljubljani, busevi idu na svakih sat vremena do Bleda i nastavljaju do Bohinja. Zimi je red vožnje nešto ređi, pa proverite te informacije. Budući da autobus staje usput i više puta, do Bleda se stiže za otprilike sat i 10 – 20min, dok do Bohinja za malo manje od dva sata. Karta u pravcu Ljubljana – Bled je oko 7e, Bled – Bohinj 3,60e i Bohinj – Ljubljana 8.30e, po osobi (cene iz septembra 2016.)

Krenuli smo onim u 8h ujutru iz Ljubljane i stigli pre nego što se bilo koji lokal otvorio. Bio je sunčan i lep dan i odmah iza male stanice, u info centru, pokupili smo mapu koja nam i nije baš bila potrebna. Vera mi je naglasila da do ostrvca u sredini jezera nikako ne idemo onim brodićima, tzv. pletnama, već da iznajmimo čamac. Krenuli smo u laganu šetnju oko jezera, spustili se kroz park, pored crkve Sv. Martina, prošli čamce kod kojih nije nikoga bilo i otišli do kajak kluba, već očajni i pomireni da nećemo otići do ostrva. Sunčamo se na klupi uz obalu i konstatujemo kako je priroda neverovatno lepa. Jezero je tako čisto, ispred nas je to famozno ostrvo sa svih fotografija Bleda i crkvom (crkva Uznesenja Device Marije) u sredini. Pogađamo koja bi od okolnih vila mogla biti Titova. Ja pretpostavljam da je ona bela, blizu ostrva. Preko puta jezera je gradić, naselje. S leve strane, na visini od stotinjak metara, nalazi se zamak. Krećemo nazad i iako je već kraj septembra, neki se kupaju. Primećujem na jednom mestu stazu i stepenice koje vode do jezera, za kolica i osobe sa invaliditetom. Kod nas lako može da se pomisli da osobe sa invaliditetom ne postoje, a ne postoje, jer nisu obezbeđeni prilazi i vlasti se ne bave njima. Tako da još jedna od dobrih strana Slovenije je ta što svi mogu slobodno da se kreću i posećuju gradove i slovenačke lepote, bez mnogo muke.

Prolazimo ponovo pored onih čamaca i dolazi vlasnik. Mi na srpskom, on na srpskom, čovek je naš, iz okoline Niša. Iznajmljujemo čamac za 12e i uredno dobijamo fiskalni račun. Da se razumemo, operisana sam od upravljanja svim mogućim vozilima osim biciklom, ali ako sam ja uspela da odveslam do ostrva, onda to svako može. I bilo je super. Otišli do ostrva, zavezali čamac, promuvali se okolo i iza crkve i krenuli nazad. Ostali smo još neko vreme sa vlasnikom, kupili sladoled od njega i proćaskali o svemu po malo, o Sloveniji, Slovencima, Srbima i Srbiji, o tome da je Slovenija mala i čista zemlja, da je između najudaljenijih tačaka potrebno samo sat i po vremena automobilom. Kaže da je dubina jezera oko 30m, ali i da su ispod ostrva ronioci pronašli rupu koja je toliko duboka, da se niko još nije usudio da izmeri tačnu dubinu u tom delu. Kaže i da je leti ovde žestoka gužva, da dolaze sa svih strana, iz Austrije, Italije, da su popularni sportovi planinarenje i sportovi na vodi, i da je parkiranje veliki problem. Drago mi je da smo zaobišli to letnje bledsko ludilo. I bila sam u pravu za Titovu vilu. Preporučio nam je da odemo do nje i sednemo u restoran i ispravio nas da to nije Titova, već Kraljeva vila. Ipak nismo imali vremena.

Nastavljamo uzbrdo do zamka, kroz šumu. Ispred zamka nas dočekuju turisti iz Azije, kao i informacija o ceni ulaznice od 10e. Nema šanse da dam toliko samo zbog pogleda. Mislim da su malo precenili celu stvar. Zamak jeste lep, star je oko hiljadu godina i u njemu se sada nalazi muzej, ali hej, 10e… Spustili se nazad i nastavili do hotela Park preko puta. Tačnije do restorana u okviru hotela. Ne znam kada je sagrađen, ali oseti se duh socijalizma, i uprkos tome, sve je lepo sređeno i održavano. Sa terase puca prelep pogled na zamak i crkvu preko puta, kao i na ostrvo sa leve strane. Za dž. Tu smo, naravno, naručili ,,kremšnite“ koje se ovde prave po originalnom receptu iz 1953. godine i popili po kafu. Nisam sačuvala račune, ali cene su pristojne. U to vreme je već bila velika gužva, pa smo krenuli put stanice, na bus za Bohinj.

Bohinjsko jezero je najveće jezero u Sloveniji, ni upola lepo kao Bled. I najvažnije, nije toliko popularno i komercijalno. Zbog toga nam se više i dopao. Pripada Nacionalnom parku Triglav i nalazi se na 526m nadmorske visine. Staza za pešačenje oko jezera je duga 12km. Mesto nije naseljeno i jako malo posetilaca. U centru Bohinja nalazi se nekoliko hotela i restorana, mala crkva, most i jezero. Plan nam je bio da odemo do žičare. Pešačili smo nekoliko kilometara i svako bi nam dao odgovor – da, da, tu je iza, samo još malo, za 5 min stižete, neki bi rekli za 20 min, ali već je počelo da se smrkava i shvatili smo da nas ili zezaju, ili ne znaju. U susret nam je išla gospođa koju smo zamolili da nam iskreno kaže koliko stvarno još ima do te žičare: 20min hoda, a onda još 25min uzbrdo, a i pitanje je da li će raditi jer je već kasno. Ok, odustajemo. Ali trebalo je da se vratimo još toliko nazad, a snage više nismo imali, pa nam je stopiranje izgledalo kao najbolje rešenje. Usput je mala crkva sa malim parkingom, pa smo zamolili kineski par koji je išao ka svom automobilu, da nas odbace do centra jezera. Jasno je bilo koliko im je neobično što ih to pitamo, i iako su pristali, nije im bilo svejedno, pa smo u autu do centra brbljali što više da bi skontali da nismo nikakvi ludaci i da nam je stvarno trebao prevoz jer smo mrtvi umorni. Tako da se sve lepo završilo. Do sledećeg polaska za Ljubljanu ostalo je malo manje od dva sata. Jezero i Triglav. Fotografije će govoriti same za sebe, tako da uživajte u njima. Po onome što sam čitala i što su mi drugi preporučili, mogu da vam predložim da obiđete vodopad – slap Savica i kanjon Vintgar. Na žalost, nismo imali vremena i za to, ali ako ste autom, onda će vam biti lako da sve stignete u jednom danu.

U Ljubljani smo bili oko 21h i nastavili do Metelkove. Ostatak znate 🙂

Ako i vi putujete ovih dana u Sloveniju, lepo se imejte i srečno pot!

Do neke druge destinacije, adijo!

Majus,

*Lajkujte FB stranicu i pogledajte fotografije iz Slovenije. 

*Za ostale priče, posetite moj blog.