Četvrti put na Tasosu (2008.)

Prvi put sam na Tasosu boravila 2005. godine u hotelu „Ralitsa“ u Limenariji, drugi put 2006. godine u hotelu „Akti“ u Pefkariju, treći put u vili „Meni“ u Limenariji i u vili „Vaso“ u Limenariji, a evo me i četvrtog puta na Tasosu u hotelu „Alexandra beach“ u Potosu.

 

Četvrti put na Tasosu (2008.)

 

Put ka Kruševu i Ohridu

 

Kao što je većini onih koji redovno prate forum Putovanja.info već poznato, na odmor smo krenuli sredinom avgusta, svojim kolima. Ovog puta smo, za razliku od prethodne godine, izabrali noćnu vožnju, zbog nepostojanja klime u našem punoletnom, crvenom „mezimcu“ i to se pokazalo kao dobar potez. Uživali smo u vožnji, slušali muziku, pevali. Pauze smo pravili u Lapovu, Predejanima (malo duža pauza kako bismo pojeli odlične pljeskavice u vrućoj lepinji, mmmm…), odmah po ulazu u Makedoniju (gde smo se prijatno iznenadili duplo nižim cenama „Frikom“ sladoleda nego kod nas) i u Kavadarcima (čuvenim po Tikveškim vinogradima, gde smo jeli najbolji burek u svom životu – što bi raspoložena i srdačna prodavačica rekla: „Najubaviot burek. Nemate deka vo Belgrad.“).

 

 

– Tikveški vinogradi u okolini mesta Kavadarci

 

Kruševo

 

U ranim prepodnevnim satima stigli smo u Kruševo. Moje utiske o Kruševu možete pročitati u okviru foto ture: „Tamo gde anđeo spava“.

 

 

– Kruševo

 

Nakon potresnog obilaska Kruševa, krenuli smo put Ohrida, preko Bitolja. Već je bilo oko 13 časova i u Makedoniji velika vrućina.

 

Ohrid

 

Na Ohridu smo imali unapred, preko Interneta rezervisan i kaparisan smeštaj, u odličnoj vili „Dislievski“, 500 m od centra, a 100 m od jezera. Kao i svuda u Makedoniji i ovde smo bili iznenađeni izuzetnom ljubaznošću meštana. Videvši da tražimo objekat u kojem treba da odsednemo, na biciklu nas je presreo radnik sajta visit-ohrid.com i odveo nas do našeg odredišta, a tamo nas je dočekao gazda vile, kao da smo mu rod rođeni, odmah nas ponudivši da sednemo u lepu baštu ispred vile i naravno posluživši nas hladnim pićem i kafom, koje smo u njegovom društvu popili i ispričali se. Jesu li vas ikada vlasnici vila, bilo gde u Grčkoj, ovako dočekali? Nas nisu, nijednom, za ovih 15 godina.

 

Ohridom smo fascinirani. Jezero je ogromno, čisto, bistro, plavo, kao more. Grad Ohrid je veliki, mnogo veći nego što sam ja zamišljala. Šetalište uz jezero, centralni trg i uličice i Stari grad su prelepi, naročito preko dana, dok se još ne stvori gužva. Duž šetališta i u okolnim ulicama ima jako puno lepih, novih, luksuznih vila. Ponuda hrane u restoranima je vrlo raznovrsna, kelneri ljubazni, a gotovo svuda svira orkestar ili bar dvoje, troje muzičara, praveći dobru atmosferu. Cene su znatno niže nego kod nas.

 

Za četiri dana uspeli smo da obiđemo mnogo toga. Najjači utisak na mene je ostavila poseta crkvi Sveti Jovan Kaneo u Starom gradu, izlet na Sveti Naum, nezaboravna vožnja kajčetom po Crnom Drimu i predivna plaža Ljubaništa.

 

 

– pogled na jezero i crkvu Sveti Jovan Kaneo

 

 

– pogled na Stari grad i Samuilovu tvrđavu

 

 

– manastir Sveti Naum

 

 

– vožnja kajčetom po Crnom Drimu

 

 

– vožnja kajčetom po Crnom Drimu

 

 

– plaža Ljubaništa

 

 

– plaža Ljubaništa

 

Moram još jednom da naglasim da su nas Makedonci oduševljavali na svakom koraku, svojom ljubaznošću, srdačnošću, voljom i željom da izađu u susret, pomognu… i to svi od reda. Ne znam koga bih pre i više pohvalila, da li pomenutog turističkog radnika koji nas je na biciklu dopratio do naše vile, da li vlasnika vile koji nas je dočekao kao svoju familiju, da li vozača čamca koji nam je ispričao celu istoriju Ohrida i vozio nas tamo ’vamo i gde mu trasa nije, da li vozača kajčeta na Crnom Drimu koji je bio izuzetno šarmantan, da li taksistu kojeg smo zaustavili da pitamo u kom pravcu su najbolje plaže, a on rekao: „Vozite zamnom, odvešću vas do najbliže dobre.“ i to naravno za „dž“, da li apotekarke, prodavce, kelnere, slučajne prolaznike… ma sve. Nigde nismo naišli ni na jednog namrgođenog ili neljubaznog čoveka. Svuda su nas pratili osmesi i uzvici: „Nee problem.“ i „Sretan vi pat.“ Zadivljujuće.

 

Mnogi od vas su me pitali može li Ohrid da zameni more. Odgovor je DA, ukoliko vas vreme posluži. Naime, mi smo imali sreće da je svih četiri i po dana bilo izuzetno sunčano i toplo, ali je i pored toga voda u jezeru bila dosta hladna, a uveče je baš bilo sveže da su dugi rukavi, čarape i cipele ili patike bili obavezni. A čuli smo da vreme često zna da bude lošije od onog kakvo smo mi imali. Dakle, ume da bude oblačno i kišovito, pa je tada, pretpostavljam, jezero još hladnije, kao i sam vazduh.

 

Put od Ohrida do Tasosa

 

Na granični prelaz Niki stigli smo preko Bitolja. Bili smo jedini putnici u oba smera.

 

Putevi prema Solunu su bili podnošljivi, ali prilično loše i konfuzno obeleženi. Na mestu gde smo hteli da skrenemo prema Edesi, put je bio zatvoren, pa smo morali da krenemo dužom trasom preko Janice. Nigde nije bilo žive duše, nikog da pitamo za pravac, nigde da stanemo da se odmorimo, popijemo nešto, odemo do toaleta.

 

Kad smo stigli u Janicu, bilo je već dosta kasno, svuda mrkli mrak, a mi već jako umorni i pospani. Stali smo na jedan ogroman parking koji pripada benzinskoj pumpi, potpuno prazan, sa namerom da se umijemo, protegnemo noge, a i da se moj vozač malo razbudi. Nismo još ni isključili motor na kolima, iz objekta na pumpi je izašao debeli, masni, namrgođeni pumpadžija. Prijateljski raspoloženi, nasmejani, smo krenuli ka njemu. Pitao nas je što smo stali, na lošem engleskom. Rekli smo da samo hoćemo par minuta da odmorimo, na šta je on grubo, nevaspitano odbrusio: „Jedan minut je OK, dva NE.“ Bili smo zatečeni. Pogledali smo jedno drugo u neverici i besni seli u kola i nastavili put, NE ISKORISTIVŠI ODOBRENI NAM MINUT BORAVKA NA NJEGOVOJ TERITORIJI. Ovakva „dobrodošlica“ nas je jako potresla. Posle onakvih Makedonaca, naiđosmo na ovakvog Grka. Nažalost, opisani pumpadžija nije bio jedini koji će nam zagorčati letovanje, već tek prvi u nizu.

 

Krenuli smo dalje prema Solunu. Put je bio bolji, ali prepun vozila sa vozačima koji šibaju kao muve bez glave, nemareći ni za svoju, ni za tuđu bezbednost.

 

U Solunu smo imali nameru da pronađemo auto-gas pumpu na aerodromu, ali smo zbog loših oznaka i našeg umora od toga ipak odustali. Produžili smo dalje, modernim Ignatia auto-putem ka Asprovalti. Tu smo konačno našli adekvatno mesto za odmor i posle okrepljenja, seli u kola i zaspali. Oko 6 časova ujutru smo nastavili ka Hrisopuliju, obavili kupovinu u „Lidl“-u, a zatim se uputili na trajekt u Keramotiju. Na svu sreću, gužva nije bila toliko velika. Platili smo skuplje karte nego prethodnih sezona (20 € za kola i po 3 € po čoveku), istrpeli bespotrebno urlanje radnika na trajektu koji „organizuju“ smeštanje (čitaj sabijanje) automobila i autobusa i konačno zaplovili ka „našem“ voljenom ostrvu. I fizički i psihički smo se osećali bolje. Naravno, galebovi i albatrosi su nas, kao i svaki put, pratili sve do Limenasa, grakčući i loveći po koji zalogaj Smokija ili debljih grisina sa susamom.

 

Svetla tačka našeg putešestvija od Ohrida ka Tasosu, bila je naravno naša Nikana, koja je nazvala na mobilni, obavestivši me da nas u hotelu „Alexandra beach“ čeka posebno odabrana soba, za šta se ona lično pobrinula, iako takvu uslugu od nje nismo tražili. Jako nas je obradovalo da makar neko u toj negostoljubivoj Grčkoj misli na nas. Inače, smeštaj smo uplatili preko beogradske turističke agencije „Magic“.

 

Hotel „Alexandra beach“

  

21.08., negde oko podneva, stigosmo u hotelski kompleks „Alexandra beach“. Prijavili smo se na recepciju. Kad smo rekli da smo Nikanini prijatelji, recepcionar je razvukao kez od uva do uva (da nema uši, smejao bi se oko glave) i potvrdio da nas čeka specijalno lepa soba, kakvu inače srpski turisti ne dobijaju. Bili smo polaskani i ponosni što nam je Nikana drugarica.

 

 

– glavna zgrada hotela „Alexandra beach“, u kojoj je recepcija

 

 

– prelepi vrt ispred glavne hotelske zgrade

 

Ušavši u sobu, oduševili smo se. Sve je bilo jako lepo, čisto, svetlo, prostrano, ukusno uređeno. Soba u kojoj ne možete da se ne osećate prijatno. Opremljena svim što treba: francuski ležaj, dva mala ležaja – sofe za odmor sa gomilom jastučića, LCD TV (pristojne veličine, prvi put u Grčkoj stavljen na komodu, na postolje za okretanje, a ne okačen uz plafon „nebu pod oblake“), klima uređaj uračunat u cenu, manji frižider, fen za kosu, prelepa terasa sa ogromnom palmom ispred i delimičnim pogledom na more, kupatilo sa velikim ogledalom, odličnim osvetljenjem, kadom (prvi put u Grčkoj), gomilom sapunčića, šampončića, priborom za manikir, šivenje…

 

 

– pogled na našu terasu na prvom spratu, na ćošku, i palmu ispred nje

 

 

– naša soba

 

 

– naša soba

 

 

– pogled iz sobe na terasu

 

 

– naša terasa

 

 

– pogled sa naše terase

 

Inače, sobe se spremaju svakog dana i svakodnevno se menjaju peškiri i posteljina (ovo menjanje posteljine baš svakog dana je, po meni, bespotrebno, al’ eto, takva im je praksa) i dopunjuje toalet papir.

 

Za mene najfascinantniji su vrtovi u hotelskom kompleksu. Sve je predivno uređeno i vrlo brižno održavano. Svuda su popločane stazice, oivičene redom belih ciglica, travnjaci sa mnoštvom palmi, raznoraznih voćki koje su vam na dohvat ruke – slobodne za degustaciju (mandarine, jabuke, kruške, breskve…), puno cveća (bokori ruža, procvetali ruzmarin, najrazličitije vrste puzavica i drugog meni neznanog, ali svakako prelepog cveća), kao i bašte u kojima za potrebe hotela uzgajaju paradajz, paprike, patlidžan i drugo povrće. U vrtovima su postavljene prskalice koje izlaze iz zemlje i automatski se aktiviraju svake noći, oko 1 čas, i zalivaju sve to rastinje.

 

 

– prizemni bungalovi u hotelskom kompleksu i uređeni vrtovi i stazice uz njih

 

 

– terasa jedne od soba u prizemlju i travnjak i palma ispred

 

 

– procvetali ruzmarin

 

 

– jedno od mnogobrojnih stabala sa plodovima

 

 

– kruške

 

 

– mandarine

 

 

– paradajz

 

 

– oktopodi se suše na avgustovskom Suncu

 

Hotel raspolaže sa dva otvorena bazena. Prvi, veliki, sa jednim ogradom odvojenim, plitkim delom za jako malu decu, i drugi, srednje veličine i dubine, za malo stariju decu – neplivače. Oko bazena su pletene ležaljke i suncobrani od pruća, palme, otvoreni bar. Obzirom da je hotel na uzvišenju, iznad mora, sa bazena, takođe, vidite more, celom dužinom. Prelepo.

 

Jedina mana (po meni velika) je radno vreme bazena, od 10 časova do 18 časova. To je baš bezveze. Ja bih najradije plivala rano ujutru, pre doručka i kasnije uveče, ali to nije moguće.

 

 

– veliki bazen

 

 

– aerobik na manjem bazenu

 

Pored bazena, postoji i teretana (takođe sa nekim bezveznim radnim vremenom), teniski tereni, tereni za šah na travi, stolovi za stoni tenis, dečije igralište, SPA centar (u kojem su tretmani preskupi za džep prosečnih srpskih turista), biblioteka (sa literaturom samo za grčke, nemačke i engleske goste), pomenuti bar pored bazena, noćni krovni bar, bar na plaži.

 

 

– šah na travi

 

 

– velika terasa hotela sa pogledom na more

 

Kompleks je i uveče vrlo izgledan i prijatan. Svetla oko bazena i u barovima su izuzetno lepo raspoređena, svuda svira znalački odabrana muzika. Svako drugo veče na bini pored bara kod bazena nastupa bend, a barem jednom nedeljno organizuju tzv. grčke večeri i klovnovske predstave za decu. Stvarno pohvalno. Skoro nijednom nismo poželeli da izađemo u Limenariju ili Potos, jer smo ovde imali ugođaj za sva čula.

 

 

– veliki bazen noću

 

– veliki bazen i hotelski restoran noću

 

 

– veliki bazen i hotelski restoran noću

 

 

– bar pored velikog bazena noću

 

 

– hotelski kompleks noću

 

 

– bar na krovu glavne hotelske zgrade noću

 

 

– detalj iz krovnog bara – svetiljke koje svakih par sekundi menjaju boju

 

 

– najavni plakat za tzv. grčko veče

 

 

– najavni plakat za klovnovsku predstavu

 

 

– klovnovska predstava

 

 

– klovnovska predstava

 

Plaža u okviru hotelskog kompleksa je opremljena svime što treba: ležaljke, suncobrani, toalet, tuš, kabine za presvlačenje, montažni mol za direktan ulazak u dublju vodu, bar, muzika, uređeni prilazi, a higijena je na visokom nivou. Prva mana – loš ulaz u vodu – klizave ploče i veliko kamenje celom dužinom, za šta smo mi znali od ranijih godina, pa na tu plažu nismo ni računali. Druga mana – nesrazmeran broj ležaljki i suncobrana gostima hotela, te je, kao i kod bazena, bilo jutarnjeg zauzimanja istih, na kvarno, peškirima i drugim manje vrednim stvarima (mi opisano nismo radili, jer smo malo boravili na toj plaži, ali smo uočili problem i ružno i grabežljivo ponašanje stranih turista).

 

 

– hotelska plaža

 

Hrana u okviru polupansiona je za svaku pohvalu, toliki izbor, toliko ukusa!!!

 

 

– ukrasni detalj iz hotelskog restorana

 

 

– ukrasni detalj iz hotelskog restorana

 

Doručak – od 7,30 do 10 časova

 

Izbor hrane je ogroman, podeljen u nekoliko odeljaka.

 

Piće: mleko hladno i toplo, „Lipton“ čajevi, kafa, kakao, sokovi (pomorandža, višnja, jabuka, grejpfrut).

 

Voće: lubenice (oguljene, očišćene i isečene na kriške), nektarine, jabuke, šljive, pomorandže, ananas, razno suvo voće, šlag na bazi jogurta.

 

Žitarice, musli, corn-flakes…

 

Salate, sve moguće vrste i kombinacije.

 

Sirevi – feta, razne vrste sireva sa plesnima, nekoliko vrsta kačkavalja.

 

Salame i šunke – više vrsta.

 

Namazi: margarin, puter, med, „Nutela“, džemovi…

 

Palačinke i jaja na oko u jednom odeljku kuvarica peče sve vreme trajanja doručka.

 

Pekara: hleb beli i crni, zemičke bele i crne, kifle bele i crne, sa susamom i bez, đevreci…

 

Poslastičarnica: slane pite (sir, kačkavalj, zelje, praziluk, meso…), slatke (vanila, čokolada, džem…), mini pizze, sitni keks kolačići, rolnice sa džemom, trouglići sa sirom, jabukama, višnjama, sutlijaši, pudinzi, kremovi…

 

U jednom delu je toster sa puno naređanog nepečenog tosta, pa ko želi, ispeče sebi.

 

Glavna jela: viršle, kobasice, pizze, kajgane na sto načina, lazanje, pečeni paradajz sa kačkavaljem…

 

Večera – od 19 časova do 21,30

 

Piće: NE služi se za večeru, plaća se. Imaju veliki izbor sokova, voda, vina, piva. Cene su veće nego po restoranima u Potosu ili Limenariji i to dosta.

 

Voće: isti izbor kao i za doručak.

 

Salate: bogatiji izbor nego za doručak, jer sada ima i ruske salate, sirne salate, cacikija, grčke salate…

 

Sirevi, salame i šunke: isto kao i za doručak.

 

Namazi: manji izbor nego za doručak.

 

Žitarica i mleka za večeru nema u ponudi.

 

Palačinke i jaja na oko za večeru ne peku, ali u tom odeljku sada pripremaju testenine sa raznim prilozima, pomfrit i pirinač.

 

Pekara: samo hleb i to uglavnom crni.

 

Poslastičarnica: puno torti i kolača, pudinga, kremova…, a u jednom izdvojenom delu „Delta“-in frižider sa kanticama sladoleda (vanila, čokolada, jagoda i banana), činijicama, kašikom za sipanje kugli i bocama sa prelivima u više ukusa (karamela, čokolada, višnja i jagoda).

 

Supe: više vrsta.

 

Glavna jela: (izbor je svake večeri drugačiji) meso sa roštilja (svako drugo veče), koje kuvar peče u izdvojenoj kućici u dvorištu, na ulazu u trpezariju (suvlaki, giros, šnicle, krmenadle), pečena prasetina (kuvar peče i seče toplo na licu mesta) (ovog ima onih večeri kad nema roštilja), bečke šnicle, hladno pečenje, kuvana jela sa mesom i povrćem, riba, morski plodovi (uglavnom losos), lazanje, musaka, plavi patlidžan na mnogo načina, paprike punjene pirinčem i povrćem, krompir na više načina…

 

Odeljak za decu: ovde obično bude nekih ćuftica i pomfrita ili ribljih fileta ili kroketa i pomfrita ili nekih Milaneze preliva i špageta, kao i nekih kolača specijalno pravljenih za decu. Na moje veliko iznenađenje, uvek je brza hrana servirana u dečjem odeljku, što baš i nije za pohvalu.

 

Mane polupansionske hrane (pre konstatacije, nego mane): Za moj ukus je piletina veoma malo zastupljena (skoro je nije ni bilo, kad sad vratim film), kao i lignje (koje obožavam), a kolači i torte su u suštini svi pravljeni na isti kalup (npr. ista kora dole, pa po sredini beli ili žuti fil, a odozgo različita glazura, ili baklave na više načina, a preslatke (tipično za grčku i tursku kuhinju)).

 

Opšti utisak

 

Hotel stvarno ima više prednosti, nego mana i zaslužuje svaku pohvalu i vredi sve one četiri zvezdice koje sa ponosom nosi. Higijena je na zavidnom nivou, svuda, počevši od soba, preko bazena, plaže, restorana, vrtova…

 

Osoblje – ljubazni su samo oni na manje plaćenim pozicijama (spremačice, kelnerice…), a oni sa titulama (menadžer restorana, šef recepcije…) Bože sačuvaj (takvu nadobudnost i nespremnost da se po bilo kom pitanju izađe gostu u susret ili i najmanje potrudi da se gost ispoštuje i da mu se boravak učini prijatnijim, nismo još videli).

 

Još jedan nedostatak – parking, koji je istina ogroman i jednim delom natkriven, ali NEBETONIRAN, tako da su sva vozila komplet bela, kao da su svi đuture bili na Mermernoj plaži :).

 

Internet, postoji i to wireless. Košta 3 € sat, 5 € dva sata, 10 € šest sati. Opet, neprimereno skup za takav hotel. I daleko lošiji hoteli na Tasosu imaju besplatan ili barem pristupačniji Internet za svoje goste. Dodatna glupost – ograničenje da kupljene sate gosti moraju da potroše u roku od tri dana ili im propadaju.

 

Da li bih ponovo tu odsela? Kad bih posmatrala isključivo kvalitet sobe, hrane, lepotu vrtova, odgovor bi bio DA. Međutim, generalno, takve satnice rada bazena i posluživanja doručka i večere, nisu ni najmanje u skladu sa našim navikama i prohtevima na odmoru. Na žalost, veliki deo odmora se sveo na spremanje za obroke (za večeru postoji i kodeks oblačenja – obavezne duge pantalone za muškarce), odlaženje ranije sa plaže zbog toga, baš kad Sunce najmanje prži i kad je najlepše. Bazen, iako postoji i iako je stvarno lep, nismo mnogo koristili, jer tad kad bismo mi išli, nije radio, kao ni teretana. Kad se sve to sabere sa nizom drugih, bez ikakve potrebe nametnutih limita, lošom plažom, za nas neodgovarajućim sastavom gostiju (puno uštogljenih, isfoliranih turista…), nepredusretljivim osobljem, podređenošću svega gostima sa grčkog, nemačkog i engleskog govornog područja, odgovor bi verovatno bio NE.

 

Da ne mislite sad da sam ja neko gunđalo i da previše tražim. Upravo suprotno. Ja sam osoba kojoj luksuz na odmoru nije potreban (za neupućene, ovaj smeštaj smo uplatili sredinom jula, kad je izbor bio već vrlo oskudan, nakon što smo otkazali smeštaj koji smo uplatili u aprilu, a za koji smo naknadno saznali da je loš). Nemam ga preko godine, pa mi nije neophodan ni na odmoru. Meni je najvažnija „bliskost“ sa morem (dakle, terasa što bliže plaži) i prilagođenost smeštaja mojim potrebama, a one se prevashodno odnose na uživanje u moru, plivanju i sunčanju, a ne u hrani i samo hrani, na šta je stavljen akcenat u hotelu „Alexandra beach“.

 

U svakom slučaju, drago mi je da smo jednom i mi probali smeštaj ovakvog nivoa. Što reče forumaš Doca: „Alexandra beach je (ja dodajem, posle hotela „Ilio Mare“ u oblasti Dasilio), verovatno najbolji smeštaj koji Tasos nudi“. Bogatiji smo za jedno novo iskustvo, što nam svakako znači.

 

Pefkari

 

Obzirom da smo bili smešteni blizu „našeg“ Pefkarija, obišli smo ga više puta i napravili par snimaka.

 

 

– početak glavne pefkarijske uvale

 

 

– kamenčići na ulazu u more

 

 

– neobična upotreba slamnatih suncobrana i pogled iz Pefkarija ka Limenariji

 

Plaža Rozo Gremos

 

Obećala sam vam da ću ovog leta obratiti više pažnje na plaže o kojima smo do sada, na forumu Putovanja.info, malo pisali. Jedna takva plaža je upravo Rozo Gremos.

 

To nije bila naša prva poseta ovoj plaži. Navraćali smo do nje i ranijih godina, pentrajući se preko stene iz pravca moje omiljene plaže Notos. Ni tada, kao ni sada, nas se nije baš posebno dojmila. Ranijih puta nismo ulazili u vodu, jer nas nekako more na toj plaži nije mamilo, ali smo sada, uprkos nemirnom moru, zbog vas ušli, kako bismo imali kompletnu sliku.

 

Na žalost, ulazak u vodu je samo pogoršao i onako loš utisak. More je bilo mutno, ništa se nije videlo u dubinu. Po površini je plutala naneta prljavština, a na dnu smo osetili veliko, oštro kamenje. Pretpostavljam da je takvo stanje mora i dna na toj plaži, razlog što je ona bila gotovo pusta.

 

 

– plaža Rozo Gremos

 

– plaža Rozo Gremos

 

 

– plaža Rozo Gremos

 

Znam da ima onih kojima se Rozo Gremos baš dopao. Moguće je da bi i naši utisci bili pozitivniji da je more bilo mirnije i da smo imali volje da potražimo neki deo plaže sa pitomijim dnom. Kao prednosti moram navesti sasvim dobar prilazni put, dovoljno mesta za parkiranje automobila, u debeloj hladovini, i nešto malo prirodnog hlada na samoj plaži.

 

 

– parking uz plažu Rozo Gremos

 

Ležaljki i suncobrana za iznajmljivanje je bilo. Kafić, toalet, kabine za presvačenje i tuševe nisam videla, što ne znači da ne postoje. Jednostavno, nama se plaža nije dopala, te se na njoj nismo dugo ni zadržali. Uostalom, zašto tu traćiti vreme, kad je, na samo par stotina metara, iza stena, najlepši biser zvani Notos.

 

Plaža San Antonio (krajnji deo, ispred hotela „Kamari beach“)

 

Kako nam je ovog leta hotel „Kamari beach“, na samom kraju potoske plaže, zvanom San Antonio, bio jedna od opcija, rešili smo da izvidimo kakva je plaža ispred njega.

 

Na žalost, utisci su bili slični onima sa Rozo Gremosa. Plaža je velika, gotovo pusta, pola peskovita, pola šljunkovita, međutim, voda nije sasvim čista i prozirna do samog dna, kako ja volim, nije ni one lepe tirkizno plave boje, već nekako braonkasta, a dno je i ovde loše, muljevito i sa dosta oštrog kamenja.

 

 

– sam kraj potoske uvale

 

 

– plaža San Antonio, krajnji deo, ispred hotela „Kamari beach“

 

 

– najinteresantniji posetilac plaže ispred hotela „Kamari beach“

 

Zaključili smo da to ipak nije to. Ovakve plaže samo mogu da posluže u situaciji kad vas mrzi da vozite ili pešačite do boljih plaža (Notos, Psiliamos, Tripiti, Aliki, Paradise, Pahis…). Kad biste sve vreme svog boravka na Tasosu, zbog lenjosti, dane provodili na njima, Tasos uopšte ne biste doživeli na pravi način i vratili biste se kući potpuno ravnodušni.

 

Giola

 

Da bismo stigli do fenomenalne Giole (čita se „Jola“) – prirodnog, velikog bazena u stenama, smaragdne boje, koje more stalno puni novim količinama vode, pratili smo uputstvo sa foruma Putovanja.info, pripremljeno i odštampano specijalno za tu namenu. Dakle, krenuli smo iz pravca Potosa ka Alikiju. Prošli smo mesto Astris, a zatim i veliki hotel „Aeria“, sa desne strane, na jednoj oštroj krivini ulevo. Posle jedno 300 do 400 m videli smo pored puta tablu – putokaz, na kojoj na grčkom piše „Sirines“ i tu smo skrenuli desno, isključivši se tako sa magistralnog puta na zemljani put.

 

 

– tabla kod koje smo skrenuli sa magistralnog puta na put ka Gioli

 

Vozili smo tim zemljanim putem, koji krivuda, i to prvo nizbrdo, a zatim i blago uzbrdo, dok nismo došli do mesta gde se put odvaja gore levo – veliki uspon koji vodi ka Gioli, i pravo – deo kojim se dolazi do plaže pomenutog hotela „Aeria“, koji se vidi visoko gore na brdu, a do njega vodi na stotine stepenika. Radoznali po prirodi, prvo smo produžili pravo da bacimo pogled na pomenutu plažu. Prizor koji smo zatekli nam se dopao – uvala srednje veličine, peščano-šljunkovito-stenovita, sa nekoliko ležaljki za goste hotela, potpuno prazna (verovatno zbog vetra koji je duvao i ogromnih talasa). Pretpostavljam, da na ovoj plaži nikada nema gužve, čak i kada je more mirno, jer malo ljudi zna za nju, a deluje sasvim OK.

 

 

– plaža hotela „Aeria“, nazvana Kalami

 

 

– plaža hotela „Aeria“, nazvana Kalami

 

 

– plaža hotela „Aeria“, nazvana Kalami

 

Nakon obilaska pomenute plaže hotela „Aeria“, vratili smo se zemljanim putem do mesta gde se put odvaja, tj. do onog velikog uspona koji vodi ka Gioli. Krenuli smo da savladavamo uspon. Vozili smo polako i oprezno, jer je put stvarno očajan, uzan, pun rupa, a izuzetno strm. Došavši do jedne poveće rupe, pored kapije nekog privatnog poseda, gde počinje kvazi betonirani deo puta, rešili smo da se ipak vratimo nazad, do podnožja i da kola ostavimo na ravnom delu, u hladu maslina.

 

 

– veliki uspon koji vodi ka Gioli

 

 

– deo uspona na kojem smo odustali od savladavanja istog automobilom

 

Ostavivši kola u podnožju, krenuli smo uspon da savladavamo peške. Nije bilo lako, jer ima baš dosta da se pešači uzbrdo (bukvalno penje) (kilometar, dva, sigurno), a Sunce je pržilo k’o ludo.

 

Šipčili smo i šipčili, prošli sa leve strane ograđeni deo za napasanje i pojenje ovaca, zatim i privatnu, noviju kuću sa desne strane, da bismo konačno, kad smo već pomislili da kraja naporu nema, ugledali, na vrhu brda, staru, kamenu kućicu, okruženu maslinama. Iz uputstva smo znali da od te kućice put polako počinje da se spušta ka moru, ka Gioli i bili smo naravno srećni.

 

Moram da napomenem da smo u blizini te kućice, videli nekoliko parkiranih automobila, uglavnom malih, rentiranih, što znači da ima i onih koji su dotle uspeli da se uspentraju kolima. Ipak, nismo se pokajali što smo naš auto ostavili u podnožju, jer je svakako bilo pametnije sačuvati ga u ispravnom stanju za povratak u Srbiju, nego ga drndati po tom tako lošem putu.

 

 

– stara, kamena kućica, okružena maslinama, na vrhu brda

 

Od oronule kućice „put“ je stvarno vodio dole ka moru. Put stavljam pod navodnike, jer puta zapravo uopšte nema, već ispred sebe vidite padinu od žute, osušene zemlje, obraslu žbunićima i maslinama i samo rukovođeni vlastitom intuicijom možete otprilike da potrefite pravi pravac ka Gioli.

 

Obzirom da nas intuicija nije prevarila, rećiću vam ono što sad znam, a što u uputstvu nije pisalo. Kad krenete da se spuštate od one stare kućice ka moru, držite se pravca blago u levo, ka manastiru Svetog Arhangela Mihaila, koji se vidi daleko u daljini, na vrhu brda.

 

– spust ka Gioli

 

 

– spust ka Gioli

 

– manastir Svetog Arhangela Mihaila u daljini, na stenama iznad mora

 

Elem, nekih desetak minuta smo se spuštali po tom kršu, između žbunjića, ka moru i konačno stigli do stenovitog dela, sasvim blizu mora, ali se Giola još uvek nije videla, niti su se čuli ljudski glasovi. Verovali ili ne, kao što uputstvo i kaže, može da vam se desi da priđete sasvim blizu Gioli, a da je zapravo ne vidite.

 

Ubrzo zatim, na svu sreću, stotinak metara od nas, ugledali smo nekoliko dečaka, koji kao da su se pojavili niotkuda, i shvatili da smo nadomak našeg cilja. Sada je samo trebalo naći najniže i najpristupačnije stene, za potpuno, konačno spuštanje ka Gioli.

 

– u blizini Giole

 

– sasvim blizu Giole

 

Prizor koji smo zatekli, učinio je da zaboravimo sav uloženi napor da do njega stignemo. Giola izgleda očaravajuće. Okolo bele, visoke stene, u sredini okrugli, smaragdno zeleni bazen, sa vodom koja se providi do samog dna, a sve to tik uz modro plavo more, na kojem su tog dana divljali veliki talasi.

 

 

– Giola

 

 

– talasi udaraju o stene koje okružuju Giolu

 

U jednom delu, bliže moru, stene oko Giole su sasvim niske, skoro u ravni sa površinom mora, te je tu moguće proći sa jednog dela na drugi, tj. obići tako u krug čitavo jezerce. Obzirom da je to ujedno i deo na kom se voda prevaljuje iz mora u jezerce, mora se biti oprezan i prelazak na drugu stranu obaviti brzo, kad se more povuče, kako vam se ne bi desilo da vas visoki talasi okupaju ili, što bi bilo daleko gore, obore na jednu ili drugu stranu.

 

– more se preliva u jezerce

 

 

– more se preliva u jezerce

 

– more se preliva u jezerce

 

Sa dela na kojem su stene, koje uokviruju Giolu, najviše, sa par metara visine, može se skakati u bazenčić, što smo mi, kao i onih nekoliko dečaka koje smo prvobitno, prilazivši Gioli, spazili, i učinili i tu vratolomiju ponovili nekoliko puta. Fenomenalan osećaj je leteti iznad jezerceta, a onda se konačno, posle onolikog pešačenja i pentranja po Suncu, naći u kristalno čistoj, prijatno hladnoj, morskoj vodi.

 

– skok u Giolu

 

– skok u Giolu

 

– skok u Giolu

 

Plivanje u jezercetu može biti opasno, barem onih dana kada je more nemirno, iz razloga što talasi divljački nadiru unutra, uzburkaju celo jezerce i struja lako može da vas baci na krajnju tačku, na stene. Zato u takvim trenucima treba plivati u suprotnom pravcu od pravca nadiranja talasa.

 

– ustalasana voda Giole

 

Izlazak iz jezerceta je još nezgodniji, opet naglašavam samo onih dana kada su na moru veliki talasi, jer morate da izađete u delu gde su stene najniže, a to je ujedno i deo gde se more prevaljuje u jezerce, te vas, ako ne izaberete pravi momenat i ne budete dovoljno spretni i brzi, talasi mogu baciti na stene, prilikom čega ćete se najverovatnije gadno izguliti, što se mojoj malenkosti desilo (snašla sam se i brzo bacila nazad u jezerce, te sam samo malo izgulila noge).

 

Posle višesatnog skakanja, napornog izlaženja, ponovnog skakanja i plivanja i uživanja u Gioli, došlo je vreme da se osušimo, obučemo, spakujemo stvari i krenemo nazad.

 

I put nazad nije nimalo lak. Sad se po onom kršu trebalo penjati ka vrhu, ali bez pravog orijentira.

 

– put nazad

 

Opet rukovođeni intuicijom, uspeli smo da potrefimo pravac ka staroj, kamenoj kućici, od koje sada put vodi ka dole, do podnožja brda, gde su nas u hladu čekala kola.

 

– u blizini stare, kamene kuće na vrhu brda

 

 

– stara, kamena kuća na vrhu brda

 

Sve u svemu, uloženi napor za dolazak do Giole i povratak sa nje se itekako isplatio – bio je to doživljaj koji ćemo pamtiti celog života!!!

 

Detaljno uputstvo kako stići do Giole, u reči i slici, dala sam u okviru svoje foto-ture „Giola – tasoski dragulj“.

 

Docina plaža (Mermerna plaža ili Saliara)

 

Ovog leta smo posetili i fenomenalnu plažu koju je svima nama sa foruma Putovanja.info otkrio forumaš Doctor GSM, te je zato zovemo Docina plaža, ponekad i Mermerna plaža, a pravi naziv te plaže je, kako sam naknadno saznala, Saliara. Interesantno je da malo ko za ovu plažu zna, uključujući i same meštane. Međutim, sa koliko žara je srpski turisti hvale, pa čak dolaze na Tasos samo zbog nje, i koliko brzo se taj glas po turističkim forumima širi, situacija će se verovatno uskoro promeniti. Nadam se samo da je neće zatrpati ušorenim ležaljkama i suncobranima i ne daj Bože nazidati neke skalamerije na njoj, jer to onda više ne bi bilo to.

 

Prašnjavi, zemljani put, koji u dužini od 4 kilometra od rampe „Makriamos“ kompleksa vodi ka ovoj plaži, bio je gori od očekivanog, jer su ga kamioni, koji prevoze mermer sa obližnjeg kamenoloma, svojim velikim točkovima potpuno razrovali. Najgori deo puta je krajnji deo, odnosno spust ka improvizovanom parkingu, koji se nalazi iza plaže. Sva kola na parkingu, uključujući i naša, nakon savladanog puta, bila su potpuno bela, kao da je neko na njih izručio džak brašna.

 

 

– spust ka parkingu i plaži

 

 

– pogled na plažu sa uzvišenja pored puta

 

 

– pogled na plažu sa uzvišenja pored puta

 

Ipak, drndanje automobila po tako lošem putu do Saliare se isplatio, jer je plaža zaista fantastična. Toliko je lepa da izgleda gotovo nestvarno. Beli, mermerni kamenčići, koji su hladni i na plus 40, more intenzivne tirkizne boje koja sa povećanjem dubine poprima modrije tonove, tamnozelena borova šuma koja okružuje plažu, neobične stene uz kraj plaže… sve izgleda očaravajuće. Glavni utisak je da je ovo netipična grčka plaža, koja neodoljivo podseća na neke egzotične plaže, locirane daleko od evropskog kontinenta, koje smo imali prilike da vidimo samo na fotografijama ili u holivudskim filmovima. Znam da sam kao netipičnu i egzotičnu okarakterisala i tasosku Paradise beach, ali, iako jednako netipične i egzotičnog izgleda, ove plaže ne podsećaju jedna na drugu.

 

 

– beli, mermerni kamenčići

 

 

– beli, mermerni kamenčići, hladni i na plus 40 stepeni

 

 

– prirodno i prelepo

 

 

– neobične stene uz obod plaže

 

 

– neverovatne boje, izuzetno čisto more

 

 

– netipično i egzotično

 

 

– forumaši u akciji

 

 

– prizor kao iz holivudskih filmova

 

 

– pogled na Saliaru sa puta ka plaži Vati

 

 

– pogled na Saliaru sa puta ka plaži Vati

 

 

– povratak sa Saliare

 

Na samoj plaži sadržaja nema, niti u blizini postoje objekti u kojima biste kupili hranu, piće ili bilo šta drugo što vam je potrebno, te je neophodno poneti sve svoje za celodnevno uživanje. Hlada ima veoma malo i to samo uz obod plaže, pa su suncobrani neophodni.

 

Čitala sam iskustva forumaša koji su do ove plaže dolazili iz pravca Golden beach-a, ali kako je taj put još lošiji, nismo se usudili da njime krenemo.

 

U produžetku Saliare nalazi se plaža Vati, do koje svraćaju izletnički brodići. Videla sam je samo na slikama. Slična je Saliari, s’ tim što je uža, sa dosta hlada, a u pozadini izviruje neka napuštena, nedovršena građevina, koja će jednom možda postati hotel.

 

Sve u svemu mogu reći da je jedino što „zameram“ Saliari to što posle nje više nijedna plaža neće biti dovoljno dobra i lepa i što ću želeti da na njoj provedem svaki dan svakog svog letovanja, ali to zbog lošeg prilaznog puta neće biti moguće.

 

Više slika ove plaže pronaćićete u mojoj foto turi „PLAVA LAGUNA“.

 

Tripiti

 

Obzirom da ovog leta nismo imali sreće sa morem i vetrom (svuda je bilo talasa i duvao je neki hladan vetar, tik iznad površine vode, čineći boravak u njoj neprijatnim), plaža Tripiti, na nekih 2 kilometra od centra Limenarije, u pravcu Skale Maries, je bila dobro rešenje, jer je u pitanju uvala, ušuškana i zaštićena od nemirnog mora i vetra.

 

Ovde smo provodili najviše vremena i istinski uživali.

 

Na obali je pretežno pesak, koji polako, kako se približavate ulazu u vodu, prelazi u sitan šljunak. Zbog odsustva peska u vodi, more je kristalno čisto i prozirno. Čim zakoračite, opkoliće vas na desetine raznoraznih ribica. Ovde je šteta doći bez opreme za ronjenje, jer kako u plićaku, tako i u dubini, ima šta da se vidi.

 

Nakupila sam pune šake prelepih školjki, ali sam nešto kasnije shvatila da su sve „naseljene“ malim krabama, te sam ih, sažalivši se, ipak vratila nazad u more.

 

– plaža Tripiti

 

– izuzetno čisto more, prozirno do samog dna

 

UU krajnjem desnom delu, tik uz stene, izgrađen je betonski mol, koji zalazi u dubinu i predstavlja idealno mesto za skakanje.

 

– betonski mol na plaži Tripiti

 

– pogled sa betonskog mola na suprotni kraj plaže Tripiti i Limenariju u daljini

 

– pogled na Limenariju u daljini

 

Na plaži postoje ležaljke i suncobrani za iznajmljivanje. Preterane gužve nema. Naših turista je uvek bilo dosta, jer im je ovo izgleda omiljena plaža.

 

– središnji deo plaže Tripiti

 

U zaleđu se nalazi nekoliko manjih hotela („Rodon house“, „Green bay“…) i dva restorana, jedan tradicionalni i jedan italijanski. Tu je takođe i poveći zemljani parking i telefonska govornica, kome zatreba.

 

Na našu veliku radost, uz samu plažu, gotovo celom dužinom, niče novi hotel. Osećam da će to biti naš novi idealni smeštaj na Tasosu (ako ne bude previše skup). Evo, već sam pikirala sobu na spratu, na ćošku, sa terasom sa frontalnim i bočnim pogledom na more. Mmmmmm…

 

– plaža Tripiti i hotel u izgradnji u njenom zaleđu

 

– naš budući smeštaj u hotelu u izgradnji u zaleđu Tripiti plaže

 

K R A J

 

Ukoliko vam se ovaj putopis dopao i ukoliko ga smatrate korisnim, ne zaboravite da ga pozitivno ocenite klikom na reč „preporučujem“, koja se nalazi iznad njegovog prvog pasusa, u gornjem, desnom uglu, pored ikonice u obliku srca. HVALA!