Bonn kao Bombon

 

Bonn kao bonbon                                                    

 

                Slecem na Weeze , malo selo na par km od Holandije, opasna magla. Na prvi pogled mali aerodrom, ali kad ga bolje pogledas spreman je i na veci avio saobracaj. 

Svabija je to burazeru moj. Inace Weeze je bio stari vojni aerodrom jos iz drugog svetskog rata. Po toj magli ti stari hangari su izgledali kao da je jos uvek deda Austrijanac ( Adolf Hitler) vojnicki aktivan. Malo selo puno zelenila. Holandske i Nemacke zastave zagljene leprsaju . Kucice holandskog tipa sa tipicnim “Holandskim vratima” (ulazna vrata iz dva dela)  istrcavaju iz sume pokraj puteva.  Imas osecaj kao da si u zemnlji lala. Kacim se na auto put i pravac za bivsu nemacku prestojnicu. Znakovi radovi na putu u Nemackoj  sam sa zapazio vise puta nego u zemnjama tranzicije i pored toga da je infrastruktura jedna od najboljih u EU. Ulazim u Bonn, gradic na Rajni. Gradic iz koga je iznikao Beetowen, a posle se vodio hladni rat a sad mesto iz koga se koordinira T-Mobile i DHL za celi svet nije bas za podcenjivanje. Zahvaljujuci Ujka Sam-u (USA) Bonn je bio glavni grad Zapadne Nemacke posle drugog svetskog rata. U tom momentu Berlin  je i dalje bio sinonim Imperijalisticke Nemacke a posle ga je delila samo cigla sa “Tovarishima” (Rusima). Zato je izabrao ovo malo selo na Rajni iz koga mozes da skocis na vikend kolima u Brisel ili London na konsultacije.  

 

 

     

 Moja lokacija je bila u naselje Beule na samoj reci sa pogledom na Beethovenhalle (koncertna hala). Grad koji je prekriven zelenilom je dusu dao za setnju, a za biciklizam je stvoren.  Ovde je biciklista zasticen kao beli medved. Svi su u full opremi za trcanje, mala deca sa trotinetom I rudarskom lampom sibaju do skole. Na svakom koraku mozes da suretnes osecaj  bezbednosti, sigurnosti, uredjenosti  i zdravog zivota. Doci do centra iz Beula je 3 minuta pesacenja preko Kenedi most- a. Mozda Ameri nisu dali pare za izgradnju mosta, ali sigurno su rekli nemcima kako da se zove. Inace posle drugog svetskog rata  ovde “Yankees” (Ameri) opasno uticali na razvoj zemnje pocev od Hula Hoops, Koka-Kole preko Elvisa Prislija pa do politike. Imao sam srece, da sam dosao  za vreme bozicnih praznika. Jedno od najlepsih svetskih destinacija za bozicne praznike je sigurno ova. Grad je skockan sa malim ukrasenim drvenim barakama od A do S. Gluhewein zacinjemo cimetom (vruce vino) 2€ sa  dodatkom Snaps (kratki i jaki liker) 1€ je najbolji „deal“ da se ugrejes za male pare. Ja sam ipak bio za malo gladan, pa sam se opredelio za bozicnu ulicnu hranu. Mala sveza lepinja sa crvenkastom Bierwurst (dimljena  kobasica sa ukusom belog luka, paprike i senfa) 4€. Prosto da ne moze biti prostije. Na moje pitanje koje vrste kobasice imate, odgovor Svabe je bio veoma jednostavan „Koliko ti imas vremena da provedes za tezgom“. Rumena Helga konobarica mi ponudila da probam Mett ( surovo svinjsko mleveno meso sa belim lukom i biberom na prostioj beloj lepinji). To je njihov regionalan specijalitet. Posle tog ukusa morao sam zaliti  sa tocenim  Weissbier Franziskaner 3€ ( psenicno bavarsko pivo) da se vratim na normalu.

 

 

 

 

Naklonost prema Amerima, sam video ma Munster Platzu. Dok sam krkao, tacno preko puta Bonn Minster (jedna od najstarih nemackih katedrala) gledao sam nekog ulicnog perfomera amera Jeff-a Silversteina u ulozi Sinatre koji  je imao sesir sa 10 puta vise skupljenih para nego svi ulicni performanti  zajedno u Bonn-u. Jednom recju biti Amer u Bonnu je vrh. Nije ni cudo da je bas u Bonn-u bila najveca Americka ambasada na svetu. Posle par Weizen-a ( psenicno pivo)  na -2C prelazim u “Brahaus Bonnsch” pub. Strasna pivnica, puna ko oko. I ako proizvode svoje pivo unutra, ipak narucio Kölsch pivo ( strasan osvezavajuci pale lager) koje nemci ovde piju ko vodu.

 Matori obrijani svaba sa kristalnim ocima ko onaj pas Haski ti sluzi Kölsch u tradicionalnim casicama 0.2ml.  Za mene te casice su izglede ko epruvete.  Odmah sam reko da u tim casicama  Grk ti sluzi mastiku a ne pivo!.  A Frtitz se slatko nasmejao rekavsi da je Grci treba vise da rade a manje da piju.

     Sto se tice nemackog, jedino znam da kazem ausvajs i Lili Marlen sto sam naucio iz filma Balkan Ekspres. Zato jedino mi oruzje za komunikaciju bio engleski. Kad tresnes svabu sa engleskim pitanjem, ko da si ga ubo u Ahilovu petu. Tu jedino nije perfektan.  Dok svabice,  posle par Kölsch-a pricaju sve jezike. Na kraju veceri, dobio sam suvenir poklon “epruvetu” casu od bartendera iz koje sam pio, jer sam tokom cele veceri peckao Fritza da visi lici na hemicara nego na bartendera. Lagana setnja nazad preko Kenedi mosta me vec otreznila na putu ka kuci.  Sutra je novi dan za smucanje.

              

                      Ustajem rano, pravac Bäckerei (pekara). Ovde krofne kad  pocepas na pola, zute se od jaja. Takve iste krofne mi pravila Anka folkdojcerka banacanka koja me cuvala kad sam bio mali.  Sedamo u kola i pravac Linc na Rajni. Na putu prolazimo kroz Konigswinter, strasno selo uzduz reke iz koga  istrcava  strasan zamak, onaj  fazon ko iz Diznilenda . 

Kristalni, cisti suncani dan u  kasnom novembru. Kroz prozor gledam pejzaze kao da gledam plazma TV sa visokom rezulucijom. Tipicni zuckasti vinogradi  nakoso postavljeni na brezuljcima ulivaju se “mama” Rajnu. Zbog nedostatka sunce brat svaba vinograde je tako namestio, kako bi dobio vise svetlosti  reflekcijom od reke.

 

 

Parkiramo auto na vrh brda pored lokalnog fudbalskog stadiona.  Ovaj seoski teren je San Siro za nasu Marakanu sto se tice svega. Polako se spustamo do Linza.

 

 

 

 

 

Selo ko iz bajke. Stare svapske drvene kuce, pivnice I krcme na svakom cosku. Sve je ovde “German Handmade” sa velikim kvalitetom na sta su oni najvise ponosni.  Od solidnih crepova na kucama preko  delikatnih piva pa do nekih audio uredjaja sastavljeni od Mahagonije, dok im kvalitet zvuka bezi 20 god unapred od Sony-a. Jedino sto nemogu da naprave to su cipele. Ovde mozes da vidis “gilje” u izlogu iz doba fabrike obuce Borovo. 

 

 

Zapazam kako mlada zgodna svabica u full top zutoj opremi za dzoging trckara kroz male ulice sa Ipod-om u usima.  Kad sam malo bolje primetio da ona zastaje pored svake kuce, shvatio sam da je to postarka.  Izgleda da je Adidas sponozor nemacke poste ove sezone. Posle mog glasnog pozitivnog komentara, postarka je zastala i pozdravila nas na srpskom. To je bila cerka od nekog naseg gastarbajtera.  Preporucila nam je neki restoran sa nasim rostiljom, ali mi nismo to imali u planu.  Markt cafe na glavnom trgu je bio nasa meta. Peter gazda, kad je niska sezona sve radi u restoranu, strasno komunitvan i gostoljubiv za svabu. Heringe sa pavlakom, svezom mirodzijom, bareni krompir, I kiseli lupus (7€) je  hit ovog sela. Naravno ponovo Franziskaner (psenicno pivo) je castrol ulje za nase motore. Pored izvarednog kremastog ukusa ovog piva, na etiketi flase je slika matorog svestenika kako nazdravlja a ujedno potpuno lici na sadasnjeg Papu Franju. Svaka sledeca tura za mene je izgledala kao novi blagoslov od Pape.  Uz to “papino pivo” heringa ti sklizne u stomak kao da se vratila nazad u more.

 

 

Posle par komada, otiso sam do neke radnjice sa slatkisima, naravno radnja starije od Amerike. Nürnberger Lebkuchen je bozicni kolac, ujedno jedan on najboljih slatkisa Nemacke.  To je peceni kolac gde ima meda, dzumbira, cokolade, suvog voca, korijandera, oraha, badema, lesnika, Klincica, anisa i ko zna sta jos!. Dobar i tezak ko kuca, jedan je dosta. Kupio Sam par komada, za put Ali I za poklone umesto nekih drvenih suvenira.