Berlin za 7 dana

 

 

U ovom putopisu podeliću sa vama doživljaje i sveže informacije iz Berlina, koji smo dečko i ja posetili na sedam dana u maju ove godine. Iskoristili smo JAT-ovu promociju i za 150€ se prevezli do nemačke prestonice, na aerodrom Tegel. Naime, Berlin koristi dva aerodroma, u nekadašnjem zapadnom i istočnom delu grada – Tegel i Schönefeld. Od 3.juna 2012 trebalo je da se otvori novi glavni aerodrom Berlin Branderburg, koji bi zamenio postojeća dva, ali je otvaranje pomereno za mart 2013, a zbog odlaganja su čak dobijeni i neki otkazi. Odlazni let je bio rano ujutru, a povratni predveče, tako da smo lepo iskoristili vreme i tog poslednjeg dana.

Od Tegela do Berlina postoji nekoliko opcija za transport, a može se koristiti standardna karta za gradski prevoz (AB centralna zona) koja košta 2,3€. Busevi 109 i X9 voze do Zoo stanice u zapadnom delu, a JetExpressBus TXL ide do Alexanderplatz-a u istočnom delu. Kako smo ostajali 7 dana, odmah na aerodromu smo kupili sedmodnevnu kartu za prevoz za zonu AB, koja važi od momenta validacije do ponoći sedmog dana, a košta 27,2€. BVG šalter gradskog prevoza se nalazi blizu ulaza u zgradu aerodroma, ispred kog staju busevi za prevoz do centra. U samim vozilima je moguće kupiti jednokratnu ili dnevnu kartu. Validacija se vrši prilikom prvog korišćenja na automatu u busu, tramvaju ili na metro stanici, i nakon toga više nije potrebno validirati kartu. Postoje još neke varijante karata, dnevna, zatim doplatna karta za C zonu (npr. kada idete do Potsdama), a o svemu se možete informisati na sajtu gradskog prevoza. Još nešto što je zanimljivo za sedmodnevnu kartu je da uz nju možete da povedete troje dece ili jednog odraslog radnim danima od 20h, ili tokom celog dana vikendom i praznicima. Obzirom na veličinu Berlina i razuđenost znamenitosti usled čega je bilo neophodno koristiti prevoz, mislim da se ova sedmodnevna karta zaista isplatila. Dobar način za prvi obilazak grada su dvospratni busevi 100 i 200 koji kreću sa Zoo stanice, jer prolaze pored većine znamenitosti u Berlinu (u njima važi regularna karta, nisu turistički busevi).

Naš smeštaj je bio u zapadnom delu – hotel Aida am Kurfürstendamm, u blizini stanice Zoo (ista ona iz poznate knjige) i Kurfürstendamm-a (popularno Ku’damm), velikog shopping bulevara. Rezervaciju smeštaja smo radili nekoliko meseci pred put, preko Booking-a, a noćenje sa doručkom za dve osobe je bilo 70€. Bitno je da su vam blizu smeštaja U (metro) ili S (železnica) stanice, jer ćete se svakako dosta vozati. Većina zanimljivosti je locirana u istočnom delu, međutim nismo naišli na neki povoljan hotel npr. u Mitte-u, centralnoj gradskoj četvrti. Za naš termin hotel koji smo izabrali je bio već rasprodat više od dva meseca unapred. U pitanju je stara zgrada visokih tavanica i sobe su vrlo prostrane, sa terasom. Doručak zaista mogu da pohvalim, raznolika, bogata ponuda po principu švedskog stola, a i inače mi se čini da je Nemcima doručak (frühstück) omiljen obrok – u kafićima/restoranima koji nude doručak dobijete stalak sa tri tanjira različite veličine i sadržaja, i onda krenete redom…

Nakon smeštanja u hotel, požurili smo na besplatnu pešačku turu, u organizaciji New Europe Tours, koje sam pominjala u putopisu iz Madrida gde smo prvi put probali njihovu turu. Besplatne ture kreću ispred Starbucks-a na Pariser platz-u (nije salama u pitanju, već grad Pariz  ), trgu na kom se nalazi Branderbuška kapija, svakog dana u 11h i 13h, i traju oko 4h. Vodiči rade po principu bakšiša, koji dajete na kraju ture koliko i ako želite. Do Branderbuške kapije smo se prošetali dugačkim bulevarom 17.juni, koji vodi pravo kroz Tiergarten, ogroman gradski park. Usput smo videli berlinsku statuu pobede, Siegessäule ili Goldelse, gde se možete popeti na panoramsku platformu. Neposredno pre Branderbuške kapije je Reichstag, nemački Parlament, ali smo ovaj put produžili pored njega jer nam je poseta njegovoj neobičnoj staklenoj kupoli bila zakazana za neki naredni dan. Na Pariser platz-u nalaze se američka i francuska ambasada, poznati stari hotel Adlon, kao i ulični zabavljači u sovjetskim uniformama koji turistima nude da se slikaju sa njima, i prodaju suvenire tipične za nekadašnji istočni blok. Od ovog trga počinje i jedna od najlepših ulica Berlina, Unter den Linden ili Bulevar lipa, koji se nažalost renovirao kad smo mi bili. Bilo nas je oko 40 zainteresovnih za besplatnu turu, pa su nas podelili u dve grupe i prvo smo krenuli ka Memorijalu ubijenim Jevrejima Evrope, ili Memorijalu holokausta.

 

Branderbuška kapija na Pariser platz-u

 

Na praznom prostoru u blizini Branderbuške kapije arhitekta Peter Eisenman osmislio je prostor sačinjen od 2711 granitnih kocki, različitih visina i dimenzija, koje se nižu u urednim redovima. Razlog ovakvog dizajna nije baš sa sigurnošću poznat, i postoji više tumačenja, a svakako vredi posetiti i info centar koji se nalazi ispod memorijala (ulaz je besplatan). Prošetali smo dalje do mesta gde se nalazio Hitlerov bunker i zatim Checkpoint Charlie-a, najpoznatijeg nekadašnjeg prelaza iz vremena Hladnog rata. Zidom dužine oko 150km, koji je gotovo preko noći nikao 1961, Sovjeti su želeli da onemoguće masovno iseljavanje stanovništva iz istočnog u zapadni sektor koje je usledilo nakon Drugog svetskog rata. Radi podsećanja – cela Nemačka je u to vreme bila podeljena na Istočnu (DDR – Deutsche Demokratische Republik), oformljenu od strane Sovjeta, i Zapadnu (BRD – Bundesrepublik Deutschland). Berlin, koji je geografski bio smešten u Istočnoj Nemačkoj, takođe je bio podeljen na istočni (sovjetski sektor) i zapadni deo (američki, francuski i britanski sektor), i zapadni Berlin je bio kompletno izolovan, ostrvo Zapadne Nemačke okruženo teritorijom Istočne Nemačke. Checkpoint Charlie je bio jedan od dva prelaza na Zidu gde su stranci mogli da pređu iz jednog u drugi deo grada.

Stanovnici istočne strane Berlina pokušavali su na brojne, opasne načine da preskoče Zid i nekako se dokopaju zapada. U početku su skakali kroz prozore kuća i zgrada koje su se nalazile pored Zida, ali su one bile ubrzo srušene, a prostor u blizini Zida zasejan minama. Kopali su tunele ispod Zida, krili su se u gepecima automobila koji su prelazili iz jednog dela u drugi, … Procenjuje se da je oko 5,000 ljudi uspelo da pobegne iz istočnog u zapadni deo, ali bilo je i onih koji su u tim pokušajima stradali. U nastavku je mapa Berlina preuzeta sa Wikipedie, koja prikazuje raspored prelaza i granicu zapadnog i istočnog Berlina, podeljenih Zidom.

 

 

Otišli smo dalje do jednog od najlepših berlinskih trgova, gde se održava kako kažu, prelepi božićni vašar, Trga žandarmerije (Gendarmenmarkt). Na trgu su smeštene dve gotovo identične građevine, Nemačka i Francuska crkva jedna preko puta druge (ipak, Nemačka crkva je za 1m viša), a između njih je Koncertna dvorana. Na sredini trga nalazi se statua Šilera. Kako je Berlin dobrim delom uništen u bombardovanju na kraju Drugog svetskog rata, u njemu nećete naći previše lepih, očuvanih zdanja iz starijih arhitektonskih stilova. Tako da su mesta poput Trga žandarmerije, Charlotennburg palate, Bebelplatz-a zaista pravi biseri. Nakon Trga žandarmerije izašli smo na Bebelplatz, gde se nalazi Gradska opera, Crkva Sv. Hedviga i Humboldt Univerzitet. Dvadesetak dobitnika Nobelove nagrade bili su studenti ovog prestižnog Univerziteta, na kom je jedno vreme predavao i Albert Ajnštajn. Na Bebelplatz-u su 1933. nacisti spalili oko 20,000 „nepodobnih“ knjiga. Kao podsetnik na taj događaj, na trgu se nalazi neobičan spomenik – redovi praznih polica za knjige ispod samog trga, koje se vide kroz kvadratni providni prozor na pločniku.

 

Gendarmenmarkt, Francuska crkva

 

Mesto gde smo završili šetnju bilo je Ostrvo muzeja – Museumsinsel. Berlinom protiče reka Špre (Spree), i na jednom mestu obilazi malo ostrvo, na kom su svoje mesto našli klasični muzeji i najveća gradska katedrala Berliner Dom. Ispred katedrale je lep park sa fontanom, Lustgarten, gde se sa prvim zracima sunca pojavljuje omladina da uhvati malo boje. Muzeji koji se nalaze na ostrvu su: Altes Museum (Stari muzej) sa kolekcijom iz perioda antičke Grčke, Alte Nationalgalerie (Stara nacionalna galerija), Neues Museum (Novi muzej) sa kolekcijom egipatske umetnosti i bistom Nefertiti koja je najpoznatiji eksponat, Pergamon-museum sa vavilonskom kapijom Ištar, i Bode-museum sa kolekcijama skulptura i numizmatike. Pojedinačne cene ulaznica za ove muzeje su između 8 i 14€, te ako planirate posetu više od jednog, najviše se isplati objedinjena karta koja važi jedan dan za sve muzeje na ostrvu (Museum Island pass), a košta 14€. Mi smo posetili neke druge muzeje, ali smo najviše preporuka od prethodno pomenutih dobili za Neues Museum i Pergamon, za koje je sasvim izvesno potreban ceo dan da bi se obišli. Muzeji u Berlinu uglavnom ne rade ponedeljkom (izuzev Jevrejskog muzeja), a radno vreme je obično od 10 do 18h, dok četvrtkom može biti i do 20 ili 22h. Na ovom sajtu se možete informisati o većini klasičnih muzeja i galerija.

 

Berliner Dom

 

Prošetali smo pored reke, kojom se može provozati turističkim brodićima za oko 10€, i obišli najstariju četvrt grada – Nikolaiviertel. Ovaj mali gradski blok sa renoviranim srednjevekovnim zdanjima je veoma simpatičan, nešto što u Berlinu nećete naći na mnogo drugih mesta. Kaldrmisane uličice, stare zgrade i restorani, vraćaju u neko drugo vreme i lep su kontrast metropoli sa velikim bulevarima i novim trgovima. Četvrt je dobila ime po crkvi Sv. Nikole, najstarijoj u Berlinu, a potpuno je rekonstruisana 1987. godine. Ovde smo par puta dolazili na večeru, zbog lepog ambijenta.

Berlinski specijalitet je currywurst, kobasica koju dobijete isečenu u kartonskoj posudi, prelivenu sosom koji recimo liči na paradajz-sos sa karijem, i još posute karijem u prahu. Ovo je osnovna varijanta, koja košta 2-3€, a možete uz to uzeti i pomfrit ili lepinju, onda je cena recimo 3,5-4,5€. Kiosci sa ovim snack-om se nalaze po celom gradu, odlična varijanta da se nešto prezalogaji do večere ili kasno noću, po povratku iz provoda. Da je currywurst veoma popularan i pravo obeležje grada, govori i činjenica da postoji muzej posvećen ovom specijalitetu.

Berlin je inače potpuno ravan, te je biciklizam zastupljen u velikoj meri. Ceo grad je pokriven bicklističkim stazama, Berlinci biciklom idu na posao, fakultet, … Iznajmljivanje bicikla za ceo dan košta oko 12€. Semafori su posebna priča, jer nijedan ne pokazuje zeleno svetlo duže od 10-15 sekundi, te stalno jurite da pređete ulicu. Postoji interesantna priča vezana za berlinskog čikicu koji pokazuje zeleno svetlo na semaforu – Ampelmana. Naime, u istočnom Berlinu se ovaj čikica razlikovao od zapadnog koji je bio kao i naš, standardni. Istočni Ampelman je prikazan kao čika sa šeširom u koraku, a nakon ujedinjenja Nemačke bilo je pokušaja da se semafori u istočnom delu grada unificiraju, odnosno, da se Ampelman zameni klasičnom figurom. Međutim, Ampelman je bio veoma popularan i omiljen, te je usled pritiska građana istočnog dela Berlina, ostao na semaforima i danas ga možete videti u Berlinu. Postao je i omiljeni suvenir, i najrazličitiji artikli sa ovim motivom mogu se naći u Ampelmann prodavnicama (slika je iz DDR muzeja, nemam neku sa ulice).

 

Ampelman

 

Vraćajući se iz Nikolajske četvrti, videli smo Neptunovu fontanu blizu najvećeg gradskog trga Alexanderplatz-a, crvenu Gradsku kuću, crkvu Sv. Marije i bacili pogled izbliza na najvišu građevinu u Nemačkoj (368m) – TV toranj Fernsehturm. Toranj će vas svuda pratiti jer, gde god da se nalazite u Berlinu, on izviruje i ubacuje se na fotografije. U tornju se nalazi rotirajući restoran, a ulaznica košta 11€.

 

Crkva Sv. Marije i TV toranj – simbol Berlina

 

Vreme je tokom našeg boravka bilo mešovito, mada, imajući na umu tamošnju ćudljivu klimu, rekla bih da smo dobro prošli. U toku istog dana nije neobično da imate kišu, vetar, sunčane periode, i sve to po nekoliko puta. Kada se raščiste oblaci, odmah se napune bašte i parkovi, a upalo nam je u oči i da brojni stanovnici Berlina nose Jack Wolfskin jakne koje su odlična zaštita od vetra i kiše, i videli smo nekoliko radnji ovog brenda po gradu.

 

Sledećeg dana smo se S-bahn-om odvezli do Charlotennburg-a, zapadnog dela grada gde se nalazi istoimena palata, nekadašnja kraljevska rezidencija. Palata je izgrađena po nalogu kralja Fridriha I, kao poklon za njegovu suprugu Šarlotu po kojoj je i dobila ime. Nismo je obilazili iznutra, već smo se samo prošetali lepim, velikim parkom iza palate. Inače, ulaznica košta 12€, a interesantno je da se posebno plaća 3€ za photo permitt – za obično slikanje, bez blica i stalka. Ovo je slučaj i sa dvorcima u Potsdamu. Na ovom sajtu su objedinjene informacije o palatama, dvorcima i parkovima u pokrajini Branderburg.

 

Charlotennburg palata

 

Nakon šetnje odvezli smo se do Potsdamer platz-a, modernog trga koji je ime dobio po Potsdamu. Tokom bombardovanja Berlina u Drugom svetskom ratu, trg je bio potpuno uništen, a kasnije je Zid prelazio preko samog trga i delio ga na dva dela. Kada je grad rešio da ga obnovi, površina trga je iz četiri dela prodata velikim korporacijama koje će izgraditi moderne zgrade i dati trgu potpuno novo lice – Sony je napravio predstavništvo za Evropu, Bahn Tower moderan neboder sa sedištem nemačke železnice (DB), u Beisheim Centr-u je smešten hotel Ritz, … Ovde se nalazi i najbrži lift u Evropi, koji vodi do panoramske platforme (Kollhoff Tower). Nakon pada Zida, na Potsdamer platz-u je 1980. održan veliki dobrotvorni koncert pod nazivom The Wall, gde je izvođen istoimeni album grupe Pink Floyd. Trg je natkriven neobičnom Sony-evom lanternom, koja se kao kišobran naslanja na nebodere. Unutra se nalaze restorani poređani oko fontane, Legolend Discovery centar, kao i Muzej kinematografije. U februaru se ovde odigrava internacionalni filmski festival Berlinare, a u neposrednoj blizini je i nemačka verzija avenije slavnih, sa sve zvezdama u pločniku.

 

Lanterna nad Potsdamer platz-om

 

Pošto nam se vodič sa kojim smo prvog dana išli na besplatnu turu veoma dopao, odlučili smo da sa njim odemo i u malo drugačiji obilazak i vidimo umetničku stranu Berlina. Ova tura nije besplatna (12€), a traje takođe oko 4h. Krenuli smo iz Oranienburger ulice, u kojoj se nižu brojni restorani sa raznovrsnim kuhinjama i klubovi. Rečenica da Berlin važi za evropski Njujork je već postala ustaljena fraza, tokom devedesetih se desila prava eksplozija alternativne umetnosti, pa tako imate desetine gradskih ekipa grafitti umetnika, mnogo malih, dizajnerskih prodavnica odeće, nakita, modnih dodataka, nezavisne galerije, … Istočni Berlin je nakon pada Zida postao utočište za ove umetnike koji su najviše bili skoncentrisani u Mitte-u. Na samom početku Oranienburger ulice, u blizini sinagoge, se nalazi Kunsthaus Tacheles, kome nažalost, već neko vreme preti zatvaranje. U pitanju je napuštena višespratnica u koju su se nakon pada Zida uselili umetnici, nakon što su pokrenuli inicijativu za sprečavanje rušenja iste, i napravili ateljee i radionice otvorenog tipa. Fasada i unutrašnjost zgrade su potpuno išarani grafitima, ulaz je besplatan, a unutra su se nekad nalazili i bioskop i klub. Kako su vlasti i investitori zainteresovani da zgradi daju neku drugu namenu, izvesno je da umetnici neće još dugo koristiti ovaj prostor. U svakom slučaju, veoma zanimljivo za pogledati, a unutra se mogu kupiti interesantne razglednice i posteri.

 

Kunsthaus Tacheles

 

Ukoliko ste gledali film Exit through the giftshop koji govori o street art-u, sigurno bi vam bila zanimljiva priča na alternativnoj pešačkoj turi, jer nam je vodič usput pokazivao mnoge neobične radove, koji su svoju popularnost stekli na različite načine – brojnošću i prisutnošću u gradu na najrazličitijim mestima, humorom, porukom, idejom, … Tako se, na primer, na skoro svakoj S-bahn stanici može videti grafit sa motivom pesnice, guerilla-knitting na gelenderima i parkinzima za bicikle, stumble kocke ugrađene u trotoar u koje su urezana imena stradalih Jevreja i njihova sudbina, a nalaze se ispred zgrada gde su oni nekada živeli, razne instalacije i grafiti u tzv. skvotovima – najčešće unutrašnjim dvorištima zgrada pretvorenim u svojevrsna kultna društvena mesta, itd.

 

Stumble kocke

 

Naša tura završila se odlaskom do Ostbahnhof-a, istočne železničke stanice, u čijoj blizini se nalazi najduži preostali deo Zida od oko 1,5km – Istočna galerija (East Side Gallery). Grad je 1990. pozvao umetnike iz celog sveta da oslikaju ovaj preostali deo Zida, i neke od tih grafita-slika su postale veoma popularne, npr. trabant koji probija Zid, ili slika nastala prema fotografiji poljupca predsednika Istočne Nemačke Honekera i Brežnjeva koji je bio u poseti prestonici (naziv slike je „My God, Help Me to Survive This Deadly Love“). Neki grafiti iz ’90-te su restaurirani 2009. a neki novi oslikani. Jedno parče Istočne galerije od oko 40m je uklonjeno prilikom izgradnje O² arene, kako bi istoj napravili „lepši prilaz sa reke“ za posetioce sa jahtama… Izmeštanje dela Zida kao istorijskog spomenika i trend gradnje skupih poslovnih i stambenih objekata u ovom i nekim drugim centralnim delovima Berlina, govori ponešto o stavu gradskih vlasti prema siromašnijem sloju društva, koje je prvobitno naseljavalo te delove grada. Povećavaju se životni troškovi jer se kraj ciljano dovodi u žižu interesovanja za investitore, doseljavaju se pripadnici bogatijeg staleža a siromašniji se, u borbi za opstankom, sele u periferne opštine – ovim procesom opisuje se džentrifikacija. Nakon Istočne galerije nailazite na most Oberbaum koji je nekad bio granica između američkog i sovjetskog sektora.

Istočna galerija

 

Na večeru smo otišli u Hachescher markt, kraj oko istoimene S-bahn stanice gde počinje Oranienburger ulica, koji nam se veoma svideo i više puta smo kasnije svraćali ovde. Četvrtkom i subotom se na trgu ispred železničke stanice održava pijaca, i prisutno je mnoštvo restorana i kafića, koji su gotovo uvek puni. Blizu je i izlaz na reku, gde je poređano nekoliko kafića sa stolicama-ležaljkama na travi, odlično mesto za odmor od šetnje.

 

Sutradan smo imali zakazan obilazak kupole Reichstag-a, nemačkog Parlamenta. Ulaz je besplatan, ali je od pre par godina uvedena najava i zakazivanje termina preko interneta. Prilikom zakazivanja birate tri termina za ulazak (termini su raspoređeni na po 15 minuta), navedete imena i datume rođenja osoba za koje zakazujete, i onda čekate odgovor. Meni nisu odgovorili više od 10 dana, pa sam poslala mail sa pitanjem šta se dešava, i onda sam dobila odgovor da je potvrđena rezervacija termina, kad smo već stigli u Berlin. Potreban je pasoš na uvid za ovu posetu. Liftom vas odvezu na vrh, gde dobijate audioguide, koji nas je zbunio – nikako nismo uspevali da ga nateramo da priča. A ustvari je radio tako što automatski krene kada se nađete u blizini neke od njegovih kontrolnih tačaka. Reichstag je renoviran tokom devedesetih, kada je dobio impresivnu staklenu kupolu, ispod koje se nalazi glavna skupštinska sala i delimično se može nazreti kroz staklene ploče podnožja kupole. Arhitekta je ovom prilikom imao na umu da poruči poslanicima da ih „narod uvek posmatra“, obzirom da im posetioci kupole doslovno šetaju nad glavama – veoma interesantno. Uz kupolu vodi kružna staza, pružajući pogled na Branderbušku kapiju, Potsdamer platz, novu glavnu železničku stanicu Hauptbahnhof, Tiergarten, … na samom vrhu su klupe za odmor. Dok šetate obodima kupole, audioguide objašnjava ono što u tom trenutku vidite kroz stakla, a ako suviše ubrzate, on pređe na sledeće objašnjenje (bio mi je veoma zanimljiv). U centru kupole se nalazi obrnuta kupa od ploča-ogledala, koje usmeravaju sunčevu svetlost u skupštinsku salu, radi uštede energije.

 

U kupoli Reichstag-a

 

Nakon Reichstag-a obišli smo info centar ispod Holokaust memorijala koji sam pominjala. Ovde su prikupljene informacije o Jevrejima nastradalim u holokaustu, prikazani isečci pisama iz logora, a može se i pretražiti baza podataka sa imenima stradalih. Dalje smo prošetali bulevarom Unter den Linden i dugačkom shopping ulicom Friedrichstrasse, u kojoj se nalaze prodavnice skupih brendova i francuski tržni centar Galeries Lafayette. Tog dana je bio 17. maj, njihov praznik i prodavnice nisu radile, te je bilo bezbedno šetati ovim krajem. Obišli smo zatim Topographie des Terrors, besplatan muzej na otvorenom koji je napravljen na prostoru nekadašnjih zgrada centrale Gestapoa i SS-a. Na izložbenim panelima opisana su sva značajna dešavanja u Berlinu između 1933. i 1945. godine, pod nazivom „Između propagande i terora“. Zgrada Dokumentarnog centra je izgrađena naknadno i otvorena 2010. god. i u njoj se nalazi nekoliko stalnih postavki, sa predstavljenim informacijama o različitim segmentima „vladavine terora“. Proveli smo više od tri sata ovde, podsećajući se istorije, koja se i nije desila tako davno. Preporučujem posetu, iako svakako ne spada u one opuštajuće.

Večerali smo na Savigny platz-u, u blizini našeg hotela. Ako ste u zapadnom delu, ovo je lep trg gde možete otići u neki od brojnih restorana koji ga okružuju, i prilično je sve puno uveče. Nalazi se odmah ispod istoimene S-bahn stanice. Koliko smo zaključili tokom boravka u Berlinu, za dvoje je potrebno od 20 do 40€, za dva jela i piće (naravno, može i više, ali nismo probali). Preko dana restorani ponekad imaju akcije, npr. sve paste i pice po ceni od 6€. Od piva, najviše smo uzimali lokalno Berliner pils, a interesantno je da u kafićima često imate u ponudi pivo u kombinaciji sa nekim voćnim ili gaziranim sokom – Fanta, Coca-Cola, limunada, sa nečim zelenim, … Nemci dosta koriste svinjetinu u jelima, tipično domaće jelo su kobasice sa kupusom i krompirom, a poslastica štrudla sa jabukama. Tokom naše posete je očigledno bila i sezona špargli, jer ih je bilo svuda u ponudi, u svim mogućim oblicima. U baštama restorana će vas gotovo svuda čekati tanko ćebe na stolici, sigurno zbog promenljivog berlinskog vremena.

 

Izlet u Potsdam

Potsdam je grad na oko 30km zapadno od Berlina, poznat po prelepim palatama u parku Sanssouci, filmskom studiju na brdu Bebelsberg, kao i Celcilienhof palati gde su se Čerčil, Staljin i Truman sastali na kraju Drugog svetskog rata (Potsdamska konferencija) radi dogovora o novom posleratnom poretku. Potsdam se nalazi u C tarifnoj zoni i možete se S-bahn-om dovesti do njega za oko pola sata (ako već imate AB kartu, na automatu uzmite doplatnu za C zonu). Sačekali smo lep, sunčan dan da bi u potpunosti uživali u ovom gradiću, za koji je potrebno odvojiti ceo dan da bi se obišlo ono najznačajnije. Ispred železničke stanice u Potsdamu Hauptbahnhof staju autobusi i tramvaji koji voze do istorijskog centra, Sanssouci parka, Bebelsberg-a… Pošto jednokratna karta za prevoz važi 2h od momenta validacije, sa istom kartom smo otišli busom prvo do parka Sanssouci, i to do ulaza gde je Nova palata, koja se smatra poslednjom velikom kraljevskom palatom Pruske. Nismo obilazili palate iznutra, ali ako to planirate preporuka je da dođete što ranije, jer su redovi za kupovinu ulaznica veliki a broj dnevnih poseta ograničen.

 

Nova palata

 

Šetajući kroz park možete videti razne paviljone, Orangerieschloss gde su bili smešteni inostrani gosti kraljevske porodice, Charlottenhof, Rimska kupatila, Kinesku kuću, … Kako smo mi krenuli od Nove palate, završili smo kod stare Sanssouci palate (sans souci u prevodu znači „bez briga“). Stara palata je je izgrađena kao letnja kraljevska rezidencija, u rokoko stilu, i nije previše velika. Ispod palate se ređaju terase vinograda, a u dnu je velika fontana sa poređanim klupama unaokolo.

 

Sanssouci palata

 

Nakon nekoliko sati provedenih u prelepom Sanssouci parku, požurili smo ka centru grada, koji ćete brzo prepoznati po potsdamskoj Branderbuškoj kapiji na Luisenplatz-u gde je i tourist info, od koje počinje pešačka zona i Branderburger strasse. Za Sanssouci park smo očekivali da će nas oduševiti, ali za sam gradić nisam imala neka posebna očekivanja. Međutim, jako mi se dopao, sa niskim, starim/renoviranim zgradama, pešačkim ulicama i na momente čak, mediteranskim šmekom.

Potsdam ima i svoju Holandsku četvrt (Holländisches Viertel), jako simpatičan blok zgradica od crvene cigle, prepoznatljivog holandskog stila gradnje. Naime, sredinom XVIII veka iz Holandije su došle zanatlije i graditelji, na poziv kralja Frederika Vilhelma I, a kralj je naredio da im se izgrade kuće za stanovanje dok borave u Nemačkoj. Obavezno prošetajte ovuda, kraj je prepun antikarnica, dizajnerskih prodavnica, a možete odmoriti u nekom od kafića otvorenih u prizemlju zgrada sa malim baštama ispred, na kaldrmi. U nastavku Holandske četvrti ugledaćete gradsku kulu-kapiju iz XVIII veka, Nauener Tor, ispod koje prolaze tramvaji, a na malom trgu ispred nje je smešteno nekoliko lepih kafića i restorana.

 

Holandska četvrt

 

Prošetali smo do Neuer Garten, još jednog lepog potsdamskog parka koji okružuje Heliger jezero, gde se nalaze Mermerna palata i Celcilienhof palata. Peške smo se vratili do železničke stanice, i usput prošli pored velikog Alten Markt-a, trga koji predstavlja ulaz u stari deo grada. Trg je nažalost bio potpuno ograđen i neprohodan, pošto je u toku njegovo renoviranje. Na Alten Markt-u se nalazi grandiozna crkva Sv. Nikole, kao i Stara gradska kuća.

Okolina Potsdama je ispresecana rekama i jezerima, i kada je toplije vreme može se posetiti jezero Wannsee, par stanica S-bahn-om pre Potsdama, na putu iz Berlina. Plaža Strandbad je omiljeno mesto Berlinera za beg iz grada u letnjem periodu.

 

Berlin – nastavak

Imali smo ideju da možda na jedan dan posetimo Lajpcig, kako kažu, najlepši grad istočne Nemačke. Ostao nam je još ceo vikend u Berlinu, i mada smo već shvatili da bi radije natenane zaokružili posetu prestonici, otišli smo do Haubtbahnhof železničke stanice da se raspitamo za opcije prevoza. Lajpcig je udaljen oko 150km od Berlina, i pre puta sajt nemačke železnice mi je za cenu povratne karte brzim IC vozom dao cenu od neverovatnih 90€. U međuvremenu smo čuli od turistkinje iz Belgije koja je bila sa nama na pešačkoj turi da vikendom postoje „happy weekend“ karte za povratno putovanje lokalnim vozovima u okviru istog dana (subota ili nedelja), koje važe za 5 osoba i koštaju 40€. Ljubazna službenica na DB info šalteru na stanici nam je ovo potvrdila, proverila rutu do Lajpciga jer je potrebno menjati voz ako se ide lokalnim, i odštampala rutu i vremena polazaka. Ipak smo se razočarali jer je vreme putovanja ovim vozovima bilo 3h u jednom pravcu (IC vozom je nešto malo više od 1h) i nekako nam nije bilo vremenski isplativo da iskoristimo ovu povoljnu ponudu za jednodnevni izlet. Tako da smo odustali od te ideje, ali možda će nekom koristiti ova informacija o kartama. Inače, nova, moderna železnička stanica Haubtbahnhof je otvorena 2006. godine, a izgradnja je uključivala i pravljenje tunela ispod Tiergarten-a.

Otišli smo u zapadni deo Berlina, tačnije do Ku’damm bulevara i Breitscheidplatz-a, kraja koji nam je bio najbliži smeštaju a gde smo do tad malo zalazili. Na pomenutom trgu nalazi se Europa tržni centar, a ispred njega fontana Weltkugelbrunnen oko koje su poređane bašte kafića. Ku’damm bulevar je dugačak oko 3km i predstavlja glavnu shopping ulicu u zapadnom Berlinu, kao što je to Friedrichstrasse u istočnom. Ovde ćete naći gotovo sve poznatije brendove koji vam mogu pasti na pamet, kao i KaDeWe robnu kuću u produžetku Ku’damm-a u Tauentzienstrasse, sa nešto ekskluzivnijom ponudom i radnim stažom od preko sto godina. Kad sam već kod shopping-a, korisna informacija je da se na aerodromu Tegel može na licu mesta izvršiti povraćaj PDV-a za keš. Potrebno je da pre čekiranja prtljaga odete na carinu (označeno je sve putokazima za Tax Free na aerodromu) i predate račune sa Global Blue dodatkom, a kupljenu robu treba imati pri ruci jer carinicima može pasti na pamet da zatraže da je pogledaju. Kada vam tamo lupe pečat na račune, idete odmah pored na šalter za povraćaj novca. U Nemačkoj je minimalan iznos kupovine za tax free 25€ po računu, a porez je 19% (povraćaj nije u punom iznosu, već umanjen za proviziju i svede se na 13-14%). U blizini Europa tržnog centra je i čelična skulptura Berlina, u obliku polomljenog, isprepletanog lanca, kao simbola nekad podeljenog, a danas ponovo celovitog Berlina.

 

Skulptura Berlin

 

Najupečatljiviji simbol zapadnog Berlina, memorijalnu crkvu Kaiser-Wilhelm sa slomljenim tornjem, nažalost, nismo bili u prilici da vidimo. Ovo je bio čudan momenat, vrteli smo se po trgu ispred crkve i videli njen naknadno izgrađeni šestougaoni zvonik, ali crkve nigde. Otvaram vodič, na slici su odmah jedno pored drugog. Pa gde je nestala crkva? I onda razaznamo da je ta neka siva visoka zgrada pored novog tornja, zapravo obloga od skela i metalnih ploča oko crkve, tako da se ne vidi nijedan njen milimetar. Toranj crkve je bio veoma uništen u Drugom svetskom ratu, i nije nikada obnovljen kako bi podsećao na užase rata. Novi zvonik napravljen je od čelika i betona, a njegovi zidovi su kao saće sa staklima, i pre izgleda kao moderna poslovna zgrada, ako zanemarimo krst na vrhu. Zbog opasnosti od urušavanja ostataka tornja, u toku je renoviranje stare crkve, ali sam toranj neće biti rekonstruisan tako da bude celovit, već će ostati polomljen. I tako mi nismo videli „slomljenu crkvu“, a da li sam rekla da je bilo u toku i renoviranje Ku’damm-a?!

U tourist info-u na Ku’damm-u desio se momenat za pamćenje – pitala sam čiku za info pultom nešto što ni on nije znao. Naime, na netu sam pre puta negde pronašla informaciju da se Internacionalni Dan muzeja u Berlinu obeležava 20-og maja i da će muzeji primati posetioce besplatno. Međutim, čika u tourist info-u o tome ništa nije znao, probao je da pronađe na netu i nije uspeo, uzeo mesečni štampani vodič za muzeje, opet nije našao nikakvu informaciju, rekao nam da mu nije poznata takva praksa u prošlosti, i na kraju zaključio da od toga nema ništa, eventualna možda bude neka posebna izložba povodom tog dana. Pomislila sam da mora da sam nešto pobrkala, i da ću morati da revidiram listu muzeja koju sam mislila da posetimo sutradan, na taj famozni Dan muzeja.

Na Potsdamer platz-u je u toku bio neki svojevrstan vašar drangulija, koji je trajao nekoliko dana i na tezgama se moglo naći sve i svašta – second hand garderoba, bižuterija, stari delovi pokućstva, umetničke slike, … meni su veoma zanimljive bile navlake za obuću poput dizajniranih kamašni, bilo ih je raznih dezena, materijala – eto načina da svaki dan menjate „čizme“. Kako je ovo, između ostalog, bio dan za razgledanje prodavnica, procunjali smo Arcad tržnim centrom na Potsdamer platz-u, a onda otišli do Alexanderplatz-a.

Ovaj najveći gradski trg koji Berlineri skraćeno zovu Alex, dobio je ime u čast posete ruskog cara Aleksandra I Berlinu. Tu se nalazi i istoimena S-bahn stanica, a preko samog trga prelaze tramvajske šine. Na trgu je smešten Svetski sat, rotirajuća instalacija koja pokazuje trenutno vreme u gradovima širom sveta, najviša zgrada u Berlinu – hotel Park Inn, robna kuća Kaufhof i popularno mesto za sastajanje – Fontana prijateljstva među ljudima (Brunnen der Völkerfreundschaft).

 

Svetski sat

 

Zatim smo posetili DDR muzej, nešto što smo hteli pod obavezno da obiđemo, bio Dan muzeja ili ne (ionako tad više nismo verovali da će sutra biti besplatnog ulaza). Muzej je otvoren svakog dana od 10-20h, ulaznica je 6€ i nalazi se blizu Ostrva muzeja, tačno preko puta Berliner Dom-a. Muzej prikazuje svakodnevni život u Istočnoj Nemačkoj na potpuno opipljiv i interaktivan način – vrlo je zabavno jer sve možete pipnuti, probati, otvarati fioke, sesti u stari trabant, gledati originalni TV program u dnevnoj sobi, videti koji su se proizvodi koristili u to vreme, kakva je bila moda, … Otvoren je 2006. kao privatni muzej, i već 2008. bio je nominovan za evropski muzej godine. Toplo preporučujem posetu, neke stvari će vam delovati poznato (makar iz starijih domaćih filmova).

 

Dnevna soba, DDR muzej

 

Poslednjeg dana smo opet malo švrljali istočnim delom, zadržali se preko puta Ostrva muzeja gde su u jednoj uličici sa obe strane bili poređani štandovi sa raznim zanimljivim umetničkim predmetima, suvenirima, fotografijama, posterima… Odlazeći odatle prošli smo pored Istorijskog muzeja Nemačke, kad ono – ispred ulaza obaveštenje da je ulaz besplatan zbog Internacionalnog dana muzeja! Znači, ipak nisam luda. Ušli smo unutra da pitamo znaju li da li i ostali muzeji učestvuju na sličan način, ali radnica nam je rekla da nema takvu informaciju. Izgleda da je ovaj besplatan ulaz najbolje čuvana tajna u Berlinu. Pošto je bilo već popodne a muzeji rade uglavnom do 18h, na brzinu smo otišli do Ostrva muzeja da bi videli da tamo ulaz nije besplatan, a onda otišli metroom do muzeja koji smo hteli da posetimo, platili ili ne – Tehničkog muzeja. Inače, do kraja 2012. godine na snazi je akcija da važi jedna karta i za Tehnički i za Prirodnjački muzej, a cena je, za bilo koji od ova dva 6€. Na blagajni nas je dočekala informacija da je i kod njih tog dana besplatan ulaz, tako da smo proveli tri sata razgledajući ovaj ogroman muzej koji u svom dvorištu ima pravu starinsku pivnicu, stare primerke vozova koji su postavljeni na prave šine, deo za fotografiju, fiziku, nautiku, zanate, … može se slobodno reći „od igle do lokomotive“. Ostaviću informacije o još par muzeja koji su mi bili interesantni, a u koje nismo stigli da odemo – Jevrejski muzej (ulaznica je 5€, radno vreme 10-22h, uto-ned 10-20h), Berlin Wall Memorial (na otvorenom, besplatan) i nešto nesvakidašnje, Muzej kompjuterskih igrica (8€, radno vreme sre-pon 10-20h). Nakon Tehničkog muzeja, vratili smo se do Hackescher markt-a i smestili se u jedan od kafića sa ležaljkama koje smo snimili ranije, skoro na obali reke.

 

Uživancija

 

Sutradan nam je let bio popodne, oko 16h smo krenuli na aerodrom, tako da smo imali vremena za kupovinu još malo suvenira i šetnju Ku’damm-om. U povratku smo putovali 2,5h – sat vremena duže nego u odlasku jer smo se vraćali čuvenom JAT-ovom „letelicom“ (onaj mali avion sa po dva sedišta sa obe strane i nezaboravnim – propelerima!)

 

Za kraj

Pripremajući se za put, između ostalog pretresla sam i šta ima u sekciji Putovanja na b92 sajtu. Tamo sam naišla na članak koji mi je privukao pažnju, i kog sam se često prisećala tokom boravka u Berlinu.

„Svako jutro biciklom odlazi na posao. Nekad u ispeglanom odelu, uredno podšišan i obrijan, a katkad raščupane kose, u uskim pantalonama, šarenoj majici i sa minđušom u nosu. Na dvotočkašu juri u kancelariju gde svoj posao radi bolje od svih, pravi najveći profit i kolegama postaje uzor.

Na pauzi za ručak popije dva-tri piva u lokalnom kafiću, a kad završi s obavezama, farbom oslikava svoje misli na fasadi neke zgrade ili sa prijateljima u parku peva karaoke. Uveče odlazi u bar gde satima puši nargilu ili se s flašom piva u ruci tetura po metrou nakon višesatnog igranja uz elektronsku muziku. Kada svane, ponovo biciklom, uredno podšišan i obrijan ili u šarenoj majici sa minđušom u nosu, odlazi u kancelariju gde još jednom pravi najveći profit i još jednom postaje uzor drugima i gde je još jednom najbolji. To je Berlin, glavni grad Nemačke. Barem bi tako izgledao da je, kojim slučajem, čovek.“ – Marko Petrović, izvor: b92

Berlin sigurno nije previše lep ni našminkan grad, nema romantične uličice kao Prag, ni prelepu staru arhitekturu i trgove kao Rim, niti je čist i sređen kao Beč. Za sedam dana provedenih u Berlinu, moj najveći utisak bila je njegova upadljiva kosmopolitska atmosfera. I ta atmosfera ne potiče od turista, kao u Amsterdamu, već od samih njegovih stanovnika. Grad koji kao da vibrira, nije sterilan ni tipičan, a opet je sve nekako uređeno, na primer, savršen gradski prevoz. Relativno mlada prestonica sa opet, burnom istorijom, koja ide napred, improvizuje, menja, preuređuje, isprobava… U kojoj nije bitno da li će ti se ako kreneš biciklom na posao usput pocepati čarapa, da li je glupo nositi nespojive boje ili sunčati se u parku, da li radnik u ozbiljnoj radnji ima minđušu u obrvi, …

Ne znam šta bih vam još drugo rekla osim – veoma osvežavajuće!