B E R L I N (II deo)

Drugi dan u Berlinu planirale smo da se odvojimo. Jovana je htela u šoping prepodne jer je čula da su gužve užasne posle 17h, a ja sam htela da lutam po gradu i otkrivam Berlin iz filmova Wima Wendersa. Nakon doručka u blizini kapije, rastajemo se uz dogovor da se ponovo vidimo za nekoliko sati.

Kakav je divan osećaj hodati sam po Berlinu! Osećam se lako kao perce, imam vremena samo za sebe, idem gde želim i gde me noge nose. Prošla sam kapiju i koračam ulicom koja seče Tiergarten, jedan od najvećih parkova u Berlinu i Nemačkoj, sa površinom od 210 hektara. Sa moje desne strane, nalazi se veliki sovjetski spomenik, podignut u čast 80 000 vojnika, poginulih prilikom ulaska u grad u aprilu i maju 1945. godine. Idem ka Spomeniku pobede. Anđeli iz filma Der Himmel über Berlin često su sedeli na zlatnoj statui boginje Viktorije. Danas želim da obiđem Berlin iz tog filma.

Skrećem levo od statue i nastavljam ulicom Hofjageralle, zatim iz Stülerstraße do Budapest straße, prolazim Evropa centar, Zoološki vrt i stižem do Kajzer-Vilhelmove crkve (Kaiser-Wilhelm Gedachtniskirche). Razlog zašto sam želela da je vidim je taj što je crkva, kao i sve ostalo, uništena u bombardovanju, ali je na zahtev građana sačuvana ruševina, kako bi podsetila na užase rata. Iako sam sve vreme hodala, napolju je bilo jako hladno, pa sam ušla unutra i pogledala izložbu fotografija i istoriju crkve od njenog nastanka 1895. godine do danas.

Nedaleko od ovog mesta, nalazi se poznati dvorac Šarlotenburg, ali za to nisam imala vremena u ovoj poseti Berlinu, ipak spominjem ukoliko vi budete planirali da svratite. Napolju je odjednom velika gužva. Pola ulice je zatvoreno zbog radova, na svakom većem trgu postavljaju novogodišnje markete. Prolazim pored čuvene stanice Zoo. Tražim jednu ulicu, ali grešim u slovu i odlazim na neku drugu stranu. U zapadnom sam Berlinu, nižu se bele zgrade koje podsećaju na pojedine delove Pariza. Stižem do Zapadnog pozorišta i shvatam da kružim već neko vreme. U sledećem trenutku nalazim se u najvećoj šoping ulici Kurfurstendamm, poznatoj kao Kudam. Pa Jovana bi ubila za ovaj kraj…

Hvatam bus pa metro i izlazim u Hauptstraße. U broju 155, velika zgrada sa tablom. Piše da je ovde živeo David Bowie od 1976. do 1978, kada je izdao tri albuma pod imenom Berlinska trilogija: Low, Heroes i Lodger. On i Iggy Pop, zezali su se u baru pored. Neus ufer bar je sada gej kafić sa okačenim Bouvijevim slikama. Osim konobarice nema nikog i ulazim da malo odmorim, popijem kafu i napravim plan za kasnije. Shvatam da nisam ništa od doručka ni jela ni pila. U ovom Berlinu bih postala zgodna žena, jer zaboravljam na te dosadne fiziološke potrebe. Shvatam samo delimično zašto su svi oni, Bouvi, Kejv i ostali, imali te berlinske faze u kojima su svu kreativnost crpeli iz grada podeljenog zidom. Osećam užasnu nostalgiju za tim nikada preživljenim vremenima.

Još malo se muvam po kvartu i metroom nastavljam do Jevrejskog muzeja gde treba da se nađem sa Jovanom. Muzej je nakon zatvaranja za vreme Drugog svetskog rata, ponovo otvorio svoja vrata 2001. godine kada je stara, barokna zgrada dobila pojačanje – novu, modernu zgradu nastalu kao projekat poznatog arhitekte Daniela Libeskinda. Cik-cak oblik zgrade predstavlja uništene krake Davidove zvezde, a po rečima direktora muzeja – smirena eksplozija betona i stakla predstavlja metaforu za tešku i komplikovanu istoriju Nemaca i Jevreja u Nemačkoj. U muzeju je stalna postavka koja opisuje jevrejsku kulturu, istoriju, tradiciju i običaje u Nemačkoj, kao i njihova stradanja. Postoje dve prostorije u muzeju koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Prva je Shalekhet što znači opalo lišće, a čini je 10 000 gvozdenih lica po kojima posetioci hodaju i proizvode stravičan zvuk. Druga je Kula Holokausta, mračna i hladna kakva je bila, sa uzanim otvorom na njenom samom vrhu kroz koju prolazi spoljna svetlost. Za nekog ko je posetio Aušvic dva puta, trebalo bi biti jednostavno ući unutra, ali osećaj je bio toliko jeziv da se nisam usudila dalje od ulaza.

Završavamo turu po muzeju i sad sam već ozbiljno gladna, skoro ceo dan je prošao… Tražimo negde klopu i slučajno nailazimo na jedan od berlinskih pijaca – kantina, poznatih pod imenom markthalle, u ulici Marheinekeplatz 15. Planirale smo da obiđemo najveću kada budemo u istočnom Berlinu, ali ovo je baš ispalo dobro. Ovde imate sve nacionalne kuhinje na jednom mestu, tezge sa sirevima, pršutama, vinima. Odlučujemo se za Italijane i njihovu kuhinju. Uveče imamo zakazanu posetu Bundestagu i ubijamo vreme u markthalle-u uz vino. Iako mi je bilo lepo danas jer sam uspela da obiđem šta sam želela, drago mi je da je Joka opet tu. Tih dana smo se mnogo smejale, tako bezbrižne u ovom gradu i daleko od kuće i obaveza. Inače, za one koje zanima kupovina, Jovana kaže da je to jedna velika ludnica i haos. Planirala je da obiđe dve velike prodavnice koje ne postoje u Srbiji, ali je uspela da ode u samo jednu i da se zadrži nekoliko sati. Ne želim ni da znam. Posle je bila frka kako će preneti sve to jer Ryanair dozvoljava samo ručni prtljag, pa smo smislile i rezervni plan, ali ipak nam niko nije merio stvari na aerodromu.

Bundestag – parlament, nalazi se desno od Brandenburške kapije i poseta je besplatna, ali je potrebno prethodno rezervisati termin online. Svi dnevni termini su bili već zauzeti tih dana, osim nekoliko u najranijim jutarnjim satima, pa smo bez mnogo izbora, rezervisale taj petak u 20:45h. Cela procedura mi je delovala prestrogo. Prvo sam dobila nekoliko mail-ova sa ovom i onom potvrdom i uputstvima šta se ne sme i šta se mora, a između ostalog, rezervacija se mora odštampati. Ulazak u parlament nije moguć bez pasoša, a procedura i kontrola je identična aerodromskoj.

Pošto je i mene zbunjivalo šta je Rajhstag, a šta Bundestag, mogli bismo to pitanje odmah da razjasnimo: Rajhstag je zgrada u kojoj se nalazi Bundestag – Nemačka skupština. Rajhstag kao institucija potiče od Svetog rimskog carstva i traje sve do velikog požara 1933. godine koji su nacisti postavili i od tada počinje da deluje kao nacistička Nemačka, do završetka rata. Zgrada je nakon toga veoma oštećena, Staljin je u njoj video simbol Berlina, pa su Rusi dali svoj doprinos pri uništenju. Poznata je fotografija na kojoj ruski vojnik razapinje sovjetsku zastavu sa krova zgrade. Rajhstag je renoviran 1999. godine, kada je postavljena staklena kupola, delo engleskog arhitekte Normana Fostera, kao primer energetske efikasnosti i skladištenja. Pri ulasku u kupolu, dobijate besplatni audio vodič koji se po automatizmu uključuje kada kročite unutar kupole i dok se krećete u krug, slušate glas koji vam govori šta se u tom trenutku nalazi ispred vas. Ali kao što sam spomenula više puta, bio je mrak i dodatna magla nam je onemogućila pogled na Berlin. Takođe, koncipirana je tako da građani dok šetaju kupolom, mogu videti poslanike, a njima, poslanicima, prisustvo građana predstavlja stalan podsetnik na to da su oni tu zbog naroda i da je narod taj koji odlučuje, a ne oni.

Veče završavamo na Potsdamer trgu, na tek otvorenom novogodišnjem marketu. Sa svih strana dopire miris nemačkih kobasica, a najveća gužva je kod tezgi sa kuvanim vinom, jer je jezivo hladno napolju. Potsdamer trgom dominiraju neboderi i moderne staklne zgrade, a samo po koje parče zida nas podseća na to da smo ipak u Berlinu.

A sutra – Istočni Berlin.

Pozdrav, 
Maja

*Lajkujte moju FB stranicu i pogledajte više fotografija.