Nemačka, pokrajina Hessen i malo Belgije

Darmstadt, Frankfurt, Keln, Bon, Hajdelberg, Vizbaden, Ašafenburg + Brisel i Briž

Opšti utisak

From Germany With Love – Vol 1

 

Dobrodošli na blog na kome više od 2 godine ništa konkretno nije napisano. Nije zato što nije bilo šta za napisati, razlog tolikoj apstinenciji nalazi se u postu ispod. Dvonedeljni put u Nemačku prava je prilika da se taj post prekine. Za početak, utisci iz prva dva dana, za koja uspesmo da vidimo dva lepa grada, ostatak bidne vremenom, dok umoran od silnih šetnji budem odmarao u Mc-u jedući sladoled sa prelivom od karamele. Napominjem da će blog uskoro biti ispraćen adekvatnim fotkama. Uglavnom… Eto šta nam napraviše, kada ste 2 decenije u zatvoru okovani sopstvenim granicama, dočekate odlazak iz sopstvene zemlje kao odlazak u svemir – Sreća Sreća radost. Pored toga što nismo mogli nigde odavde pa se čovek jednostavno zaželi, naravno ako je iole radoznao i poseduje barem minimum avanturističkog duha, dobrim delom i zato što nam je ovde onako kao jeste – nikako. Kad se sve sabere i oduzme, 2 nedelje kod prijatelja u Njemačkoj su sasvim dovoljno „opravdanje“ za svaku doze euforije koja me je zaposela pred polazak. Nemac je Nemac, Nemačka je Nemačka, nema zajebancije! Ja i avion imali smo sastanak tačno u podne. Kao pravi mali Nemac u najavi, pojavio sam se na aerodromu celih sat i po ranije, ako ne-daj-bože nešto krene po zlu. Međutim, posle sat i po čekanja, ipak dao bog da nešto krene po zlu. Kako ne bih zaboravio odakle krećem, spikerka nas je u gate-u obavestila da ima problema sa Avionom i da isti ide u hangar, i da izađemo u čekaonicu za dalje instrukcije. Tako i učinismo, i dok smo sedeli napolju, prošao je jedan od putnika za Frankfurt ispred nas, i pošto smo bili na izlazu A3, sav pun samopouzdanja kao da je pilot lično reče nam „Ako idete za Frankfurt, dolazi na izlaz A4“. Mi naravno ko ovce za njim, pogotovu ja kome je ovo prvenac u letenju, međutim eto gospođe za nama posle dva minuta „ko vam je rekao da je avion za Frankfurt na A4, prevario vas je, vratite se nazad“. Eto, posle malih peripetija konačno dođosmo i do samog aviona. Pošto je ovo meni prvi put da sam digao dupe iznad planete zemlje na više od 100ak metara, moram koju i o tome. Momenat kada smo se malo posle poletanja izdigli iznad oblaka, i kada smo se našli između oblaka i ogromnog prelepog nebeskog plavetnila, propinjući se svakom sekundom na veću visinu, verovatno je jedan od najlepših prizora koje sam video u životu. Za nekoga kome je san da barem na sekundu da skokne do svemira i baci oko na majku zemlju iz istog, ovo je skoro pa poluostvarenje tog sna, pošto smo nedugo posle dosegli i visinu od celih 11.000. Razumem da je onima koji često lete možda malo nerazumljiv ovaj ekstatičan doživljaj, ali za mene će to verovatno ostati prizor koji ću pamtiti ceo život, jer je to ipak momenat kada u vama prorade emocije i čula za koje se opasno mučite da nađete način da ih opišete, pa ne bih gubio vreme. Sedenje pored prozora, što sam sam tražio, može da bude pomalo problematično ako ste odgledali filmova i naslušali se vesti o padanju aviona koliko sam ja. Saznjanje da vam je tlo 11 kilometara ispod vas, ume da bude pomalo neprijatno, a da osećaj bude kompletan, pobrinule su se i zone blagih turbulencija u koju smo upadali sa vremena na vreme. Cenio sam da je to sve normalno, ali na 11.000 metara malo je teško poverovati svom razumu dok gledate krilo kako se drmusa. Zverao sam okolo da bi ne daj bože primetio paniku na nečijem licu, ali ipak sam bio u pravu, sve su to standardne pojave, dok je čovek pored mene opušteno čačkao svoj lap top, a čovek ispred igrao neku igricu na svom iphonuu. Izvadih i ja svoj netbook da šacnem koju epizodu my name is Earl-a dok ne sletim živ i zdrav. Tj, dok se ne istroši baterija, što je bilo nedugo zatim. Frankfurtski aerodrom je jedno neverovatno zdanje na kome svaki minut poleće i uzleće po jedan avion. Posle sletanja sačeka vas autobus koji vas posle toga vozi na vaš terminal, i posle nekih 20ak minuta, eto mene i Bilija zajedno (za neupućene, Bili – Domaćin, ortak koji radi u Frankfurtu) u kolima na putu za Keln. Postojala je i opcija da idemo u Luksemburg što je ipak ostavljeno za 2 weekenda pošto je sledeći rezervisan za Belgiju tj Brisel i još jedan Belgijski grad. Odmah smo stali na neku pumpu da sipamo gorivo, i odmah se bacih na tradicionalnost, dajte jednu kobasicu! Da ne trošim puno reči, ako nekakav ukus kobasica treba da ima to je takav! I to je to. Nedugo zatim skrenusmo sa autoputa i u jedan market, kako bi kupili nešto da večeramo i doručkujemo. Za neopisivog zavisnika o gumenim bonbonama možete videti radost kada sam video da 1kg haribo bonbona, što mu dođe kao mercedes u svetu bonbona, košta oko 3 i po evra. Da podsetim, 100g onih sjajnih gumenjaka koje možemo da jedemo u Ušću, Mercatoru, Exitu je oko 150 dinara, pa vi vidite. Sedosmo u kola, i uputismo se u Keln, tj Hostel. Pošto nam je 2 puta parking pobegao ispred nosa (automobila), treća je zaista bila sreća. Zveknuli smo večeru i krenuli u grad. Znamo svi koliko je turistima bitno vreme, a mi smo imali idealno! E malo sutra. Konstantan vetrić u kombinaciji sa blagom kišicom skakao nam je po nervima konstantno. Hteli smo da odemo do katedrale da je vidimo noću, pošto nam je to jedina prilika za tako nešto, pošto smo već sutra planirali povratak nazad. Kelnske ulice su zaista prelepe, svuda oko vas su šareni izlozi, i svaki je sa svojom reklamom kao neka mini umetnost za sebe. Kao da ste u nekom svetu bajki, jer je sve šareno, relativno prometno, i nekako lepo za oko. Ako bi dodali lepo vreme eventualno, leto, sa svim njegovim lepotama, gradom bi se verovatno moglo šetati danima. Hodajući tako do reke Rajne, blizu čije obale se i nalazi katedrala tj Dom kako ga Nemci zovu, zapričasmo se i u jednom momentu smo skrenuli iza ćoška i nađosmo se ispred nje. Neka količina strahopoštovanja koju u tom momentu osetite jednostavno je neopisiva. U pitanju je zaista kolosalna građevina urađena gotskim stilom, i po onoj kiši, vetru, a i zahvaljujući i svojoj crno sivoj boji, osećao sam se kao da stojim ispred Izengarda iz gospodara prstenova bez ikakvog preterivanja. Zaista, svaki pogled ka vrhu katedrale -a da bi je videli celu morate glavu da gurnete unazad koliko god vam to vrat dozvoljava – ostavlja bez daha, i zaista je prizor delovao zastrašujuće, bez ikakvog preterivanja. Detalja na katedrali ima jedno milijardu, ne postoje ravne ivice, pravilni oblici niti bilo šta tome slično. Sve same nepravilnosti, krive linije, čudni oblici, lica, sveci, itd. Sve u svemu, takođe jedan od prizora koji ću pamtiti dok sam živ. Uostalom, momenti kao taj su i smisao putovanja. Vremenom se čovek „navuče“ na taj osećaj. Bio sam i ispred Aja Sofije u Istanbulu, plave Džamije takođe, ali ovo je ipak neki poseban doživljaj i utisak, moguće zbog toga što je naš prvi kontakt sa njom bio noću. Pošto je pasje vreme bilo sve više pasje a sve manje vreme, uputismo se kući tj u hostel, sa planom da sutra malo detaljnije vidimo kako katedralu, tako i ostatak grada. Pošto smo večerali, savladani umorom, krenuli smo na počinak. Međutim, cimer u sobi nam je bio Japanac Yota koji ima 20ak godina, a već odrađuje svoj prvi Eurotrip, jer je pored Nemačke planirao da poseti Francusku, Italiju i Španiju. Uzalud sam pokušavao da mu postavim pitanje tipa da li je on svestan koliko su Japanci kao nacija cenjeni po svetu zbog svog mentaliteta, truda, tehnologije i tome slično, međutim, da li do mog Engleskog ili do njegovog NEEngleskog – odgovor osim mumlanja nisam uspeo da dobijem. Da ne budem lažno skroman ipak mislim da je do njega, ali sam mu oprostio njegove lingvisitčke falinke kada je rekao da studira nauku na Univerzitetu u Tokiju. Samo sam se nasmejao, i rekoh mu iz šale da ću jednom pričati deci kako sam sa njim spavao u hostelu, pošto onaj ko studira nauku u Tokiju, mora da odradi barem perpetum mobile ako ništa drugo. Užasno sam spavao, valjda zbog sranje jastuka, prozor mi je bio pored glave, pa me i glava zabolela, valjda od promaje. Bili je već bio budan, šaltajući wiki travel na kompu za korisnim informacijama, i iako je bilo tek oko 8h, ustao sam i ja. Pošto smo odradili doručak, spakovasmo se, odjavismo se, and Keln, here we come! Izašli smo na ulicu, prepunu ljudi, a vreme je bilo idealno, 20ak stepeni, sunce, bez vetra. Al malo sutra… Vetrić je i dalje pirkao, i naravno, bilo je oblačno, mada kako kažu moji domaćini, ovde je sunčano koliko i u sahari kišovito. Na ulicama skoro da nije bilo nikoga, i ako dodamo da je uskoro počela i nezanemarljiva kiša da pada, jasno vam je da je sve išlo ko uz… Maler. Ali mi se nismo predavali, zapalili smo ponovo do katedrale u nameri da se popnemo uz svih 509 stepenika. Ako je sinoć bila noć a mi se živi da izvinete usrasmo od prizora katedrale, u nedelju nije bio mrak, ali je prizor i dalje fascinantan. Ne možete da se otmete osećaju neverice da je nešto TE VELIČINE i TOLIKO DETALJNO urađeno. Naslagati cigle do neba je jedno, ali napraviti nešto ovakno, nije ni za porediti. Bud rečeno, građevina je počela da se gradi 1200 i neke godine, i završena 600 i kusur godina kasnije, prekidan ratovima i raznim problemima, ali 600 godina je u svakom slučaju 600 godina. Katedrala iznutra je nešto zaisa prelepo, iako svako ko me zna i površno zna da su crkve i njoj slične institucije nešto što blago rečeno ne volim, niti poštujem. Vitraži na prozorima su posebna priča, i svaka od tih ikona je pravo remek delo. Pošto jedna slika govori hiljadu reči, sačekajte i dotične. Penjanje. Ne mogu da kažem da se bojim visine, ali još manje mogu da kažem da se ne bojim. Kome je svejedno kada zna da je na visini sa koje kad bi pao, ne bi ostalo ništa više osim flekice na trotoaru. Tako da, svakako da postoji određeni strah, ali ne toliki da me sputa u nameri da se popenjem gore. Prečnik tunela uz koji idu stepenice je oko 2m, tj stepenice su širine metar. Kada krenete da se penjete, bacite oko kroz male prozore koji tu postoje i svakim krugom oko stepenica ste sve više i više, ljudi dole su sve manji i manji, i posle određenog vremena pomislite to je to jebote, nema više gore. E ima. I ako to pomislite u narednih 100ak stepenica, pogrešićete, jet je to jedan ogroman uspon, čim pomislite evo ga kraj, saznate da ima još. I još… I još…. Uskoro smo ga ipak završili, tj mislili smo da smo ga završili jer ostao je finalni uspon uz kupolu na vrhu do terasice oko nje. Znate osećaj kada idete kroz zgradu, i ugasi se svetlo, a vi nogama pipate stepenik po stepenik, kako biste bili sigurni da je tu? E tako sam se penjao uz taj poslednji uspon, stezao sam gelendere kao da mi život zavisi od kvaliteta njihove izrade. Da uprostim ili prevedem na Srpski, počinjala je da me obuzima sasvim solidna doza strana. Pošto smo izašli na terasu, uvidesmo da je sve lepo ograđeno žicom, i bezbedno (galata kula u Istanbulu je skroz druga priča npr, samo ograda visine oko 1m, i terasica koja je totalno strma na dole!), ne baš skroz opušteni, obišli smo krug oko kule, opalili par slika, i neprestano sam zamišljao ljude koji na toj visini, oko 100m! grade to što su gradili, i kako su u tome uspeli. Jednom rečju – LUDILO! Naravno, milion reči a i slika ne mogu ništa da Vam dočaraju taj prizor, tako da, pravac Keln. Vreme je i dalje aktivo radilo protiv nas, i krenuli smo u Reinhart park, za koji iskreno verujemo da je mnogo lepši prizor leti kada krene sezona vozića, kada sve ozeleni, kada radi žičara koja vas vozi preko Rajne i tome slično. Maler je da sve to kreće od sledećeg weekenda, tj na proleće, al šta sad, iskoristili smo priliku da se lepo prošetamo, uslikamo katedralu sa druge strane, itd. Vreme ne da nije bilo bolje, već je bilo sve gore. Obišli smo crkvu St Patricka koja je bila blizu katedrale, kao i jednu jevrejsku sinagogu, kao i sam centar grada a i pošto je kiša sve više padala, više nije bilo smisla gledati bilo šta, sedosmo u kola, i dok smo razmišljali šta ćemo, predložio sam da odemo u Bonn jer je on figurirao kao opcija od samog početka jer za njega mi Bilke reče pre toga da je jako blizu, i eto ga koncenzus za sekund. Bonn je bivša Nemačka prestonica, ne znam kako je u tome uspeo, sa samo 315.000 stanovnika i JAKO burnom istorijom, pošto je rušen osvajan i tome slično nebrojeno puta. Pošto smo stigli, krenuli smo ka centru, a kiša je i dalje padala, smarala, ubijala u pojam.. Pošto smo obišli centar, stigli smo do Betovenove kuće što nam je bio must see, pre nego krenemo kući putem Darmstadta. Inače, iako rođen u Bonu, Betoven ga se grozio, i jako mali period života je proveo u njemu. Sa druge strane, gradski oci su njegovo rođenje u Bonu materijalizovali kako to samo Nemci znaju i napravili od toga pravu turitičku atrakciju, od njegove kuće do muzeja, spomenika i sl. Bon je poput Kelna lep gradić, arhitektura je prelepa, i uživate prolaskom kroz bilo koju od ulica. Ali ne toliko po kiši, tako da smo shvatili da ovaj weekend ipak vreme dobija bitku, ali ne i i rat. Opskrbljeni lepim uspomenama i doživljajima, odlazimo do auta zadovoljni svim onim što smo odradili za ne tako puno vremena. Day 3: Posle dva hladna, siva i kišna dana po Kelnu i Bonu, ponedeljak sam rezervisao za odmor, tj relativni odmor, sa planiranom laganom šetnjom kroz grad u kom sam bio smešten, tj Darmstadt, poznat po tome, između ostalog, što je u njemu 1912 prvi put stvoren extazi, što će verovatno reći da je onaj ko ga je smislio i bio prvi koji se vinuo nebu pod zvezde konzumirajući ga, alal mu vera. Pošto sam se relativno naspavao, ja i cimer mog domaćina, povređen na skijanju, smo otišli u nabavku osnovnih životnih namirnica. Nemački marketi manje više ne razlikuju se od naših. Cene su sporadične, ali uglavnom skuplje nego kod nas, barem koliko sam ja primetio (bitno je da je jeftiniji sladoled, koga briga za ostalo? Hip Hip Horray!) ali o cenovnim razlikama na globalnom nivou, u suma sumarum postu. Pošto smo se vratili u kuću i obedovali, uputih se u centar grada u malo upoznavanje. Btw, na povratku iz radnje, vozio sam ja nazad, tako da mogu da se hvalim da sam vozio Nemačkim putevima, dakle, ostvario sam san svkog Srpskog vozača. Darmstadt svakako nije bogom dan za turiste, ali pošto je u skladu sa ostalim osobinama Nemačkih gradova koje sam video izgleda sasvim pristojno. Po ustaljenom šablonu, tu je trg u sred centra sa par lepih starijih građevina i ogromnim spomenikom Ludwigu Prvom, prvom velikom Vojvodi Hesena. Ostale ulice su mahom zatvorene za saobraćaj, popločane, i u ukrštanju istih ima par manjih trgova sa fontanom i sl. Pošto nisam uspeo da nađem neki konkretniji city map, kupio sam mapu grada koja nije baš turistički user friendly, tj više je namenjena prelasku grada na 4 točka, a ne na dve noge- Vođen uputstvom sa wikitravel sajta, gledao sam da obiđem ono što sam uspeo da nađem u ovom „prvom“ naletu na Darmstadt. Ništa od toga ne izgleda zaista fascinantno, ali je grad, kao i prethodna dva, prijatan za šetanje i razgledanje. Dan je naravno opet bio siv i sumoran, ali izgleda da je to nešto na šta sam morao polako da se navikavam. Dve turističke „atrakcije“ koje su bile malo dalje od grada, a slove za nešto što je u Darmstadtu must see, ostavio sam za neki drugi dan te sam se polako uputio kući gde smo upucali ostatak dana u opuštenoj bleji, spremjući se za sutrašnji one day trip u još jedan grad u našoj blizini. Day 4 Pošto je Bilke u utorak morao u Wiesbaden na neki seminar, eto lepe prilike da se i tamo zapljunem. Ranom zorom smo se uputili tamo, i imao sam fore do 18.30 ili barem tu negde da se zanimam ovim gradićem u koji čim uđete, osetite neki poseban vajb tako da kažem, i to je izgleda nešto što grad ili ima ili nema. U samom centru sam odmah našao tourist information centar gde gratis dobijate mapu grada sa sve slikama must see lokacija, naznačenim na mapi što zaista u mnogome olakšava posao turistima, pogotovu one day triperima što bi u ovom slučaju bio ja. Odmah sam naleteo na parkić sa jezercem, sa sve patkicama, čistim, skoro pa novim belim klupama, raznolikom florom oko vode i naravno, Nemački pedantno podsečenom travicom, i ostaje pitanje kako to sve izgleda u cvatu proleća ili leta, kada je po ovako sivom i vetrovitom vremenu to raj za sesti, odmoriti i dušu i telo. U samom centru nalazi se prelepa Luteranska crkva iz 16og veka, rađena u Gotskom stilu, i poput one iz Kelna, mada dosta manja, jednostavnija i manje mistična, ipak ostavlja fenomenalan utisak kada se nađete u njenom podnožju. Koristio sam je kasnije kao orijentir za povratak u centar koji doduše i nije bilo teško naći, jer posle 2 3 kruga oko istog brzo popamtite smernice i steknete osećaj kuda kad i gde. Obilazio sam redom lokacije koje su mi bile na dohvat ruke, tj na dohvat nogu, i manje više sam ih obišao sve, tj barem ove bitnije. Staru gradsku kuću, Kurhaus, sagrađen 1900e, jedno od mesta posebno bitnih u istoriji grada građeno u rimskom stilu sa ogromnim stubovima ispred, po naliku na parthenon, zatim najveći sat sa pticom kukavicom na svetu, fancy spa centar Kaiser Friedrich Therme, najstariji deo grada i naravno, nezaobilazni za izgleda svaki Nemački grad, marketplatz u centru grada sa ugalvnom city hall zgradama u centru što je i ovde bio slučaj. Sam centar grada i bliža mu okolina ne razlikuje se od gradova koje sam već navodio. Uglavnom su to nepešačke zone sa milion izloga, radnji, restorana, kafića, fast food-ova sa uređenim lepim fasadama raznih tipova arhitektura. Pošto sam provalio da mi je baterija na mobu istrošena, nasta frka i panika kako ću Bilketu da ostavim sms-om randevoux point, pa sam posle malo duže potrage uspeo da iskopam neki internet klub, tačnije u istom onom tourist centru postoji internet terminal slobodan za upotrebu. Šibnuh mail Bilketu, kao i mail još par ljudi da šibnu Bilketu SMS, tako da je Bilke na kraju dobio moj E mail, par sms-ova, i konačno se nađosmo u 18.30 u Friedrichstrase ulici broj 10. Zanimljivo – igrajući se tako gluvih teledfona u prenošenju Bilketu lokacije na kojoj ga čekam, na kraju je dobio poziv sa porukom „Čeka te Milan u… Nešto… Štraseee!“ – što je ekvivalent da vam neko u Srbiji kaže – čekam te u ulici. Nevermind, odosmo – na bazen. Bazen je bio samo par km od naše kuće, pa ajd malo i o njemu. Ulaz 3 i po ojra. Uđeš, zvizneš pare u mašinu, dobiješ karticu, koju potom mećeš u automat sa rotirajućim vratima. Kada prođete, ubacujete karticu u još jedan automat sa ključevima od kaseta, broj kasete koji je namenjen vama zasvetli, uzimate ključ koji ima odličan mehanizam na privesku da ga prištekate za ćega kako bi mogli i sa njim u vodu. Cenim da je to nešto što je u Nemačkoj kao princip rada totalno zastarelo, ali eto, meni je bilo baš zanimljivo. Elem – voila, evo nas u malom bazenu, dakle ne olimpijskom, ali sa toplom vodom, 30ak ljudi max, sa puno lamperije tj drvenarije oko nas, u krajnje lepoj i prijatnoj atmosferi za kupanje i plivanje. Odmah da se ogradim – nisam piškio u vodi, a izgleda da nisu ni Braća Nemci pošto vam koža bukvalno miriše kada je pomirišete dok niste u vodi. Ne znam koja je hemikalija u pitanju, ali u svakom slučaju bolje da miriše nego da smrdi, right? Nismo se dugo zadržali, ali smo se sasvim solidno isplivali, a pri tom smo par puta skočili i sa skakaonice sa sve daskom i dubokim malim bazenom samo za tu namenu. Bili je doduše skočio na noge , što je bilo pomalo komično sa obzirom da je klianc ispred njega napravio jedno 8 saltOOva dočekavši se na planirani deo tela. Ja sam skakao na galvu, ali sa obzirom da odbacivanje od daske daje čudne putanje letu tela, posle drugog puta sam batalio, jer sam primetio da su sve veći izgledi da odradim onu vrstu doskoka posle kog vam koža bude jarko srvene boje. Naravno, posle celodnevne šetnje i bazena kasnije, zaspao sam za cirka par sekundi posle spuštanja kapaka. Day 5 Frankfurt. Došao je dan da se obiđe i grad koji je bio prioritetni target celog ovog putovanja, ali odmah da razjasnimo – malo se šta u njemu ima videti. Bilke me je ostavio kod jednog od silnih mostova preko Majne, i par nebodera koje predstavljaju neku vrstu centra grada nisam mogao da promašim. Trebam li reći, vreme je i dalje bilo isto. Sivo, ne toliko hladno, ali blago vetrovito, i ta dva prideva su sasvim dovoljna da sve bude mnogo manje ugođajno. Pošto sam stigao do parkića između par centralnih solitera, opalio sam par fotki čuvenog slova E tj simbola Evra koji, pretpostavljam, predstavlja svu tu finansisku i poslovnu moć koju frankfurt kao grad ima. A Frankfurt je upravo to, grad koji je prestonica finansiskog života Nemačke tj u njemu su smeštene prestonice Evropske banke, Nemačke federalne banke, Nemačke Berze itd. Na svakom koraku ćete videti uglađene, fino obrijane i u odela i mantile obučene ljude svih rasa, verovatno predstavnika moćnih preduzeća svojih zemalja ili zaposlenih u nekoj od milion Frankfurtskih firmi. Enorman broj ljudi se sliva u Frankfurt svakog radnog dana dolazeći tu na posao, . Frankfurt ima najveći aerodrom u Nemačkoj, drugi u Evropi, i svaki minut prosečno jedan avion uzleće ili sleće. Isto važi za čuvenu železničku stanicu koja je takođe u prve dve u Evropi, te stoga ne čudi podatak da u Frankfurt svako jutro pristigne taman onoliko ljudi koliko u njemu živi – oko 650.000 Naravno, u Nemačkoj vozovi nisu kod nas, oni mogu da idu i preko 30km na sat i to na više od 20% pruga, tako da je kod njih voz praktičan način prevoza dobro povezan sa centrom grada, aerodromom i sl. Aj da kažem i koju o tim oblakoderima, Frankfurt ima najveću poslovnu zgradu u Evropi, msm da je tačna visina 257m, zgrada Deutschecomerz banke. Svi smo mi gledali nebodere na filmu, ili veće zgrade, ali kada se nađete u podnožju zgrade koja je toliko visoka i pogledate ka vrhu, tek onda shvatite „koliko ima sati“ i dok pokušavate da potiljak spojite sa petama za bolji pogled, skontate da je svaka od njih pravo malo čudo arhitekture, i dokaz velike sposobnosti čoveka kao živog bića. Msm, barem ja to tako shvatam. Tu je još par zgrada preko 200m, ja sam se odlučio da bacim pogled sa maintower-a za šta sam morao da se otvorim sa 5 komada Evreja. Za razliku od onog čuda u Kelnu, ovaj uspon se prevali za nekih 20ak sekundi, vozeći se 18km na sat, kako veli brzinomerač u liftu. Zbog SMRDLJIVE I ODVRATNE OBLAČNOSTI nasta i blaga magla na većim visinama koja ometa u totalnom doživljaju, ali prizori su svakako fenomenalni. Ceo Frankfurt Vam je pod nogama, mostovi, reka, ostali oblakoderi, i na svakih 5m oko ivice vidikovca postoji tabla ispred vas sa objašnjenjem u šta gledate tj sa markiranim bitnijim zgradama i sl. Svakako pogled koji bih preporučio svakome.  I da, još jedna stvar u vezi nebodera, dok sam stajao u podnožju jednog od njih, setio sam se 11. septembra i pada dve kule i scene kako padaju, msm, užas, mislim da me ne bi stigao bog otac kad bi uhvatio štraftu odatle ako bih se našao u takvoj situaciji. Plan je bio da nađem neki plan grada tj tourist guide poput onog što nađoh u Wiesbadenu, ali avaj, preoro sam ceo centar, i više od razglednica nisam našao, ja sam to očekivao na svakom ćošku. Na kraju me fina gospoja u maintoweru uputila na železničku, što je ujedno bila prilika da i nju overim „iznutra“, (železničku, ne gospoju) i kad pogledate tu Železničku stanicu, i setite se Beogradske, sa svim Srpskim prugama od kojih još malo pa će biti svega par km funkcionalno, dođe vam da odete na sred te stanice i da plačete ko malo dete. Sa planom je sve mnogo lakše, pa sam krenuo u neku standardnu turu. Alte Opera – tj zgrada stare opere koja je naravno morala da se renovira baš kad sam se ja, jednom u 30 godina ispred nje zatekao. Sad svi imaju slike opere, a ja sliku opere sa skelama. Inače, zgrada Alte Opere je obnavljana dosta puta, i iako ima klasičan barok-ski izgled, iznutra je rađena po najnovijim svetskim standardnima i koristi se za premijere i koncerte svih viđenijih da ne kažem fancy umetnika koji nastupaju u Frankfurtu. Dalje od nje se ide ka samom centru grada, hauptwache trgu, što je u suštini kuća u kojoj su početkom 20og veka mučeni i ubijani prestupnici u podrumu, dok su u samoj kući služili svoje kazne. Dalje sledi Ziel, recimo Frankfurtska Knez Mihajlova, što je glavna šoping džada Frankfurta. Impresivno deluje tržni centar sa ogromnom rupom koja prolazi kroz njega kada gledate spolja (videti slike, kad budu :P), a rešenja koje su arhitetkte upotrebile da tu rupu iznutra upakuju u sam šoping centar su fenomenalna. Setih se onda delta šitija, pa sam samo nabacio blagi kez i pomislio, „heh, jebeni Nemci“. Naprave ljudi umetnost od običnog tržnjaka. Od Ziela sam zapalio ka altstadt-u tj starom delu grada što je definitivno i rekao bih bez konkurencije najlepši deo grada. Još jedan „dom“ tj crkva u gotskom stilu, kao i malo Rimsko „imanje“ ispred njega, tj iskopina istog po kojoj je i ceo stari grad dobio ime – Romemberg. Na samom trgu u altstadtu nalaze se par kuća fantastičnog izgleda sa fasadama u šarenim bojama i tako utkane jedna do druge sa sve tim „domom“ u pozadini čine spektakularan prizor. Posle obilaska starog grada, rešio sam da odem u jednu od takođe turističkih atrakcija – Palmen garten. Ogroman park, sa botaničkim baštama i nadaleko čuvenim tropikarijumima tj kupolama sa adaptiranim klimama za razvoj raznih biljaka iz velikog broja klimatkih uslova, dakle, zeleniša na sve strane, palme, rastinja svih mogućih vrsta – sve je tamo. Da budem iskren, stvarno je prijatno šetati tuda, ali nisam to doživeo kao neki vrhunski ugođaj, al ok, ne mora sve ni da bude vrhunski ugođaj. Opet, i tu je bila gomila ljudi sa kombijma koja se verovatno spremala za neki sajam, ili izložbu, što su stvati koje se u palmengartenu dešavaju redovno, pa je sve bilo bučno i manje mirno nego što je trebalo. Vreme i dalje užas, tako da leti, kad svo to cveće tamo procveta, sazri i svi travnjaci ozelene, verujem da sve dobija poprilično drugačiju notu, ipak je to BAŠTA. I tu ima dosta šetališta sa malim jezercima, divljim patkama, labudovima i sl, i sve je to idealno za odmor od napornog dana na poslu, napornih komšija, ili pak napornog momka ili devojke. Ili na kraju, napornog života.  Krenuo sam nazad ka centru, tj ka reci, preko koje sam hteo da pređem jer je uskoro Bilke trebao da dođe po mene. Usput sam svratio do podnožja još jedne OGROMNE zgrade – meseturm, sa sve čovekom od 25m ispred nje, kako udara čekićem u nešto (da, vidi se kako udara, dakle figura nije statična ) simbolizujući radni narod Nemačke, što ovaj svakako i jeste. U pitanju je druga najveća zgrada Nemačke, i druga najveća Evropske unije, pored one koju sam već spomenuo. Zanimljivo, na samom vrhu zgrade nalazi se piramida, otkud ona tamo, ko će ga znati, ko veruje u teorije zavere, iliuminate, masone, bankare i ostalo – svakako će imati svoju teoriju. Prešao sam majnu preko jednog od mostova, nisam uspeo da napravim neke posebne fotke, al šta sad, biće prilike da se poseti Frankfurt i noću. Msm, kad je pao mrak, meni je pao mrak na oči pošto mi je riknula baterija, tako da Frankfurt by night ostaje za neki drugi dan. Bilke je uskoro stigao na zakazanu destinaciju, i pošto smo imali plan da kao posle zapalimo negde u zez, isti sam otkazao čim sam seo u auto, jer mi to moji tabani nikad ne bi zaboravili. Tačnije, bio je to još jedan dan u kome sam prepešačio milion kilometara, i sutrašnji dan sam iz mesta namenio za odmor. Malo sam overdozirao i od šetanja, i od ružnih Nemica Day 6 Naravno, čim sam prelomio da se u četvrtak odmorim, bio je to signal za sunce mesec svemir klimu i šta sve ne, da se četvrtak jedini u nizu od dana za koje sam pogledao prognozu tj za sedam dana koji slede – vodi kao „vedar“. Ali stvarno sam bio umoran, i nisam hteo da radim bilo šta na silu, hteo sam da se malo odmorim i zaželim svih tih novih prizora, novih ljudi, i svega nečega novog. Ali dan nikako nije propao… Bilketov cimer i ja zapalismo malo u grad, Darmstadt, ali pre toga prihvatio je da odemo na jednu od dve destinacije koje sam prvi put u Darmstadtu ostavio za kasnije tj danas. Prva je elipsoidna zgrada tj Wildspirale zgrada koju je uradio čuveni Austrijski arhitekta – Friedensreich Hundertwasser (ko zapamti ime i posle tri čitanja, poljubim ga u guzicu) a druga je Matildenhohe strasse. Otišli smo da vidimo tu zgradu, i kada je vidite, shvatite zašto je gosn Friedensreich bio što je bio. Zgrada kreće sa jednim spratom, ali vremenom „raste“, posle određenog vremena se savija za 180 stepeni, i ide paralelno sa početnom stranom, svo vreme rastući, da bi u poslednjih 10ak metara pored toga što je dosegla svoju najveću visinu dobila i par spratova kao neku kupolu. Sve to bez skoro i jednog ugla, i sa skoro svakim različitim prozorom, a ima ih zaista dosta. Pored toga što zgrada izgleda u tom smislu neverovatno, okrečena je raznim veselim bojama, dakle totalni šareniš, sa poprečnim šarama koje čine da ne znate gde je sprat, samo vidiite more prozora od kojih je svaki uređen na neki svoj poseban način. Svakako nešto najlepše što sam do sada video od Darmstadta. Pošto smo se vratili kući, nisam se dugo zadržao već sam krenuo u… Matildenhohe (ili ti: Kolonija Umetnika) je najeminentiji deo Darmstadta. To u suštini nije ulica već deo grada u koje je gosn Ludwig početkom 20og veka naselio neke od najeminentnijih arhitekata tog doba, od kojih je svaki projektovao svoju kuću, doduše, mnoge su posle toga renovirane zbog razaranja tokom ratova, i sl. Svaka od njihovih kuća je umetnost za sebe, a posebno je lepa crkva koju je tu digao Ruski car, za svoje privatne namene sa bazenom odmah pored. Te arhitekte su predstavljale „new wave“ u svetskoj arhitekturi modernizujući celokupnu granu te umetnosti , što je uostalom i bila prva zamisao Vojvode Ludwiga. Pošto sam stigao kući, nedugo zatim je i Bilke stigao, i pošto smo malo divljali po internetu, otišli smo u pivnicu u sam centar Darmstadta na sok pivo i večeru. Jeo sam čuvene Bavarske bele kobaje, nisam preterano bio oduševljen ukusom, ali daleko od toga da ne valjaju. Inače, u Nemačkoj ugalvnom kolu donose u čaši, a ne u flašici što mi posebno ide na ganglije, ipak sam jedan od onih što vole ono „sa vrha flašice“ Na kraju, sve je ispalo dobro, iako namenjen za odmor, četvrtak je ipak bio plodonosan po pitanju produhovljavanja i šetanja pa i razgledanja, te se vajlalo lepo odmoriti i spremiti za put u Belgiju tj prestonicu iste, kao i same Evrope – Brisel, a zatim i Briž… Petak je bio dan polaska za Belgiju, tj Brisel, i još neki grad, tada nismo znali da će to biti Briž. Sve je zavisilo od vremenskih uslova, koji su kao i prethodni weekend bili – nikakvi. U Briselu je H20 ronilačka grupa čija je prestonica u Novoj Pazovi „osvajala“ najdublji bazen u Evropi – Nemo 33, a pošto je moj domaćin Bilke član dotične, bila je to prilika da se prišljamčim njemu, te svom putešestviju upišem još koju destinaciju. Pošto je plan bio da palimo iz Frankfurta gde Bilke radi, ja sam pošao sa njim ujutru za isti, kako bih overio šta nisam do tada, pa bi se posle posla našli i krenuli putem prestonice Evropske Unije. Međutim, nije mi toga ostalo u Frankfurtu, svratio sam do Borsh zgrade, Nemačke prestonice Berze sa čuvenim figurama Bika i medveda ispred, tu se nisam zadržao nešto dugo, ali jesam u Meku gde sam se nakanio da napišem prvi blog jedući sladoled sa prelivom karamele. Jedan, a nedugo pošto je on nestao – još jedan, njam njam. Potom sam se uputio u Zoološki vrt gde sam imao da spucam jedno 4 sata, pre polaska na mesto gde sam trebao da se nađem sa Bilketom. Odmah da kažem, Frankfurtski Zoo, valjda kao i sam grad, nije ništa posebno. Nalazi se u sred centra, i to je verovatno restriktivno delovalo na njegovu veličinu, ali sam njegov oblik, kavezi, nekako obično, nemaštovito. Šetate kružnom stazom, koja doduše zavijuga sa vremena na vreme, kavezi sa životinjama su uglavnom obični, često bez imalo želje da se dočara ambijent gde bi ta životinja trebala da živi kad nije u kaFezu (Milan Šojić, Tesna Koža 1, prim. Aut) ili su to pokušali ali simplifikovano. Pogodilo me kad sam video da nema Bizona (my personal favourite), ali sam video Afričkog Psa, pola sata sam blenuo u njega, jer sam baš nedavno u jednom dokumetarcu gledao kako te životinje love – da čovek ne poveruje. Pored njega, najviše sam vremena proveo proed kaveza sa gorilama i smejao se tome kako je pola sata jedno majmunče zezalo drugo tako što mu je uzelo neku igračku, a ovaj ga vija po celom kavezu, sjajna zabava. Ostavimo Životinje u Frankfurtu i ajd da vidimo šta ima u Briselu. U dotični smo stigli kasno uveče, u kuću kod domaćina pre toga pokupivši još dvoje ljudi sa aerodroma. Pošto je ekipa malo posedela, htelo se u neko pijančenje, ali sve je otpalo kada je prva ekipa sa kolima otišla do kafane koja je bila zatvorena. Msm, radni svet, za razliku od nas. Polegasmo (nekako) i ujutru krenusmo pravac atomijuma, najveće turističke atrakcije Brisela. Verovatno ste je videli na tv-u, novinama, privescima, ali kada sam video to live, ispalo je naravno mnogo veće nego što sam mislio. Građevina je sagrađena 1958, i predstavlja uvećan atom i način na koji se vezuju molekuli, dakle ogromne srebrbe kugle povezane stepenicama. U vidu molekulskih veza.. Zaista prelepo izgleda, pogotovu na suncu kome se iskreno zahvaljujem što je po polasku odande sinulo bukvalno na par minuta, kako bih uspeo da zabeležim i koju fotku pod tim uslovima. Nismo imali neki poseban plan za dalji nastavak dana, ali ipak rešismo da odemo u centar grada, pošto je to jedino starije što se može videti, pošto je ostatak Brisela uglavnom razrušen i dosta modernizovan. Jedna ekipa je krenula tramvajem u centar a ona avanturističkije nastrojena koje sam bio deo, naravno, sight seeing, put pod noge, pa dok tabane ne izgore.. I umalo tako nije bilo, baš kad je počeo dim da mi se pojavljuje ispod patika, stigosmo do centra. Tj, našetasmo se siti, ali kad ćemo ako nećemo tad? Brisel je zaista lep grad, i krasi ga isto ono što i Nemačku, sređene ulice, prelepe fasade raznih stilova, doduše, dominirala je crvena cigla, i njoj slične. Ništa tu nije specijalno, ali kada dođete iz Srbije, i prošetate ulicom Brisela, pomislite da svaka od tih ulica zaista jeste nešto posebno, svaka na svoj način. Imali smo (ne)sreću da odmah po dolasku naletimo na neku pljačku, gde je neko na kolima u kojima su bili baba i deda razlupao staklo, verovatno iskoristivši gužvu u saobraćaju, pokupio torbu i zbrisao sa lica mesta. Neki tup udar sam čuo, ali sam tek malo kasnije skontao šta se dešava. Bakuta je na momatn krenula da trči za beguncem, ali je posle par koraka odustala, shvativši valjda da je to bajata rabota, sve i da ima 50ak godina manje. Taj događaj i nije nešto što želite da vidite posle sat vremena u tom gradu, proradi malo paranoja, i skoro svako ko prođe pored vas i čudno vas pogleda, potencijalni je pljačkaš. A sumnjivih lica u Belgiji ima na izvoz jer je u pitanju izuzeno multinacionalna i multirasna sredina, crnaca na svakom koraku, Arapa, Turaka, i moram da budem iskren, ne deluju previše tourist friendly, niti se tako ponašaju. Bio mi utisak varljiv ili ne, podsećalo nas je sve to na neki mali geto, te smo uglavnom svi delili neko razočarenje po tom pitanju. Posle više kilometarske šetnje, eto nas u centru, tj samom centru. Pošto smo malo odmorili papke i popili po nešto u nekom kafiću, gde nas je uslužio PRESLIKANI Bob Rock iz popularnog Alana Forfa, sa sve preslikanom visinom, otidosmo u centar grada. Da se odmah ogradim, pošto nisam bio u sopstvenoj režiji, a i pošto je zakazan sastanak u bazenu već oko 7, jako malo smo imali vremena za razgledanje, i informisanje o istoriji građevina grada i tome slično, pa ću to da odradim po dolasku, retroaktivno. Ali sam centar sadrži par stvarno upečatljivih građevina, ogromnu crkvu itd. Kao što rekoh, malo smo se tu zadržali, jer smo odmah morali da hvatamo tramvaj da ne zakasnimo na bazen gde nas je „tramvaj“ grupa već čekala, a da još jednom prevalimo peške verovatno bi rezultovalo time da iz bazena ne izrone baš svi koji su u njega uronili Pošto smo stigli u bazen, krenule su pripreme za ronjenje, a uskoro se i rastašmo. Ja sam u restoranu bazena (some fancy shit) zaseo, naručio neko domaćinsko jelo, kolu, i spremio foto aparat da fotkam ronioce, pošto bazen ima par prozora koji gledaju u restoran, a i inače sam bazen je kao mali lavirint, radi razbijanja monotonije roniocima, pretpostavljam. Posle određenog vremena, i to je bilo gotovo, i tu dolazimo do dela gde smo se podelili na šofera i ostale.  Bilke je izvukao najdeblji kraj, pošto je jednu turu koja nije bila za grad vozio kući, a ostatak je otišao za grad. Međutim, čim smo mi otišli u grad, a on se vratio, već je postojala grupa koja je bila za kući, pa je odvezao jednu turu, pa odmah zatim i drugu, te je barem put od centra do kuće našeg domaćina zapamtio dobro u slučaju da mu to zatreba za neki od budućih poseta Briselu. Ali realno, malo je propustio, mi smo svratili u neki kafić, čekali konobara pola sata da nas usluži, popili piće za 5 minuta i čim se Bilke vratio, krenusmo odatle, i proveli smo vreme opušteno pričajući ispred neke crkve (što uglavnom ispadne zanimljivije nego kafićarenje), ali je kao što rekoh otišla prva tura nedugo zatim, a i mi kad se on vratio. A dok se nije vratio, prošetali smo još malo par nas po Briselu, to je neviđena buka, sede ljudi i piju po stepenicama, prošao neki auto sa ozvučnjem da može da ozvuči Cecin koncert na Marakani bez ikakvih problema, msm, ne znam, kao svadba Žike Jovanovića. A da, imali smo priliku da vidimo i svadbu, ista priča, ljudi sede na prozorima dok vozači voze nimalo sporo, 50 u krivinama. samo smo čekali da se neko čukne, ili da neko ispadne ma katastrofa, divljina jednostavno. Ne lezi vraže, Bilketu je zapala još jedna tura do aerodroma sutra, a pošto se vratio, bukvalno smo na licu mesta izvidili prognoze gde pada kiša gde ne, pošto je dan naravno, kah-kah, trebam li reći bio siv i kišovit, sve u cilju da odredimo našu destinaciju za nedelju. Sreća nam se donekle osmehnula, jer je ispalo da je u Brižu situacija podnošljiva, a pošto je Bike bio tamo i ostao prepun utisaka, nismo časili časa, i eto nas na putu za Briž. Briž nije preterano komercijalna destinacija, ali šarm i lepota tog grada ostaviće bez daha i svetske putnike koji su u svojim multikontinentalnim putešestvijima videli mnogo više nego ja. Parkirali smo dalje od centra, prošli kroz Železničku, i tu smo već bili nadomak centra grada. Ono što je karakteristično za Briž jesu kanali u centru grada, koji sa fenomenalnom arhitekturom Briža čine fenomenalan ambijent. Petnaesti put ću reći – ne smem ni da pomislim kako sve to izgleda u pozno proleće i rano leto, kada sve zazeleni i procveta, i kada se sunčani zraci u svojoj punoj lepoti raspu po gradu. Nas je strefilo delimično ok vreme, doduše, pošto je nama bilo ok sve samo da ne pada kiša, onda ispred tog OK treba staviti mali znak pitanja, ali kiše nije bilo, i sunce se javilo na momente, tako da treba biti skroman, tj zadovoljan tim vremenskim uslovima. Mi smo našu turu krenuli standardno od centra grada, pa na dalje, po Turističkoj ruti predloženoj u vodiču grada. Centar se ne razlikuje mnogo od drugih koje sam spominjao, a viđenih po Nemačkoj. Centar, town hall, spomenik na sredini, fantastične građevine, ogromna crkva, i sl. Pošto ovo pišem skoro 3 nedelje po povratku (lenj magarac, i admit it), razumećete što mi detalji, „godine proizvodnje“ i slične personifikalije tih građevina odoše iz memorije. U svakom slučaju, svejedno sam planirao da se detaljnije pozabavim svim tim silnim turističkim brošurama posle povratka i da nadoknadim propušteno. Same ulice briža su savršeno skockane, uglavnom građene od cigle raznih boja. Postoji nebrojeno ulica sa jako malim, a savršeno očuvanim kućama sa vratima kroz koja prosečno visok čovek mora da se sagne da bi ušao, i sve to odaje utisak kao da ste u nekoj zemlji patuljaka. Za razliku od Brisela gde postoji npr Atomium kao karakteristična građevina za ceo grad i prava turistička atrakcija, Briž je mesto koje ostavlja bez daha na svakom koraku. Kućice i terasice nad vodom, mostići, pa mala crkva, sve to na 100, 150 metara kvadratnih zaista deluje totalno bajkovito. Posle celog dana uživanja u Brižu, negde oko 19, 20h smo krenuli kući. Bilketa je umor savlađivao iz sekunde u sekund što je rezultovalo time da ja preuzmem kormilo vozila poslednjih 150, 200km, tako da je to sad već sasvim solidno iskustvo na Belgisko Nemačkim putevima, a delom i na Holandskom. Beše to kraj prve nedelje „turneje“. Pošto sam znao kakav mentalni pakao me čeka u nedelju koja je bila dan povratka, pred polazak na posao odmah u ponedeljak, rešio sam da u drugoj nedelji malo povučem ručnu, i uhvatim malo više odmora, a malo manje jurcanja po gradovima. Slobodne momente sam trošio uglavnom na glednje druge sezone My Name Is Earl-a, na ždranje gumenih bonbona, malo surfovanja internetom, šopingom i sl. Tako sam proveo ponedeljak i utorak, a već u sredu – Heidelberg! Pošto je Bilke išao na posao vozom, otišli smo zajedno na stanicu, i pošto je on dočekao svoj, ja sam na moj pričekao još 15ak minuta. Povratna karta – 21e, nije ni malo. Haidelberg je grad poznat po silnim univerzitetima i po tome što je jedan od najvećih ako ne i najveći univerzitetski centar Nemačke. Pored toga, krasi ga i Hajdelberški dvorac savršeno utkan na brdu iznad starog dela grada. Odmah do starog grada je i reka, i eto ambijenta kakav samo možete poželeti. Inače, Hajdelberški dvorac smatra se za jednu od najvećih turističkih atrakcija Evrope. Čim sam izašao sa Železničke stanice, naleteo sam na Tourist Information center, pazario vodiča, i aj lepo put pod noge. Išao sam naravno odmah ka dvorcu, do koga da bi došli morate da prođete ceo stari grad tj celu ulicu hauptstrasse. Na mapi je bilo dosta ucrtanih zanimljivih lokacija, ali znao sam da dok mi dupe ne vidi dvorca neću imati mira, pa sam se odmah uputio tamo. Kao što je bio slučaj i sa 80% lokacija koje sam posetio pre dvorca, i sam dvorac, tačnije jedna njegova kula, bio je u fazi restauracije kako bi ulickan dočekao turiste iz celog sveta. Pošto sam stigao do dvorca, laganim usponom od nekih 300, 400m poprilično strme kaldrme, dospeo sam na prvu terasu dvorca sa koje se pruža fantastična panorama Heidelberga sa starim gradom, mostom, rekom – tačnije, sa celim gradom kao na dlanu. Dan u hajdelbergu je bio jedan od onih jedan i po koji su bili sunčani za 2 nedelje koliko sam proveo tamo, što je u znatnoj meri doprinelo maximalnom ugođaju kada sam po povratku seo u voz preturajući u glavi po svemu što sam video, i sumirajući celokupan provod. Na samoj terasi zadesio se veliki broj turista, i verujem da u cvatu sezone tj u junu julu i avgustu dotična terasa teško prima sve zaintersovane. Prednjače naravno Amerikanci i Azijati – verovatno Japanci. Ameri – uglađeni, sa svojim suprugama i audio vodičima koji na nabolji mogući način provode svoje stare dane, i Japanci i Japanke sa svojim svakojakim snimajućim aparaturama.. Kada se uđe u centar dvorca, nešto poput malog trga, odmah desno postoji prolaz koji vodi do malog restorana iz kog postoji soba u kojoj se nalazi zvanično bure sa najvećom zapreminom na svetu, oko nekih 220.000 litara. Izlaz odatle vraća Vas u sam centar dvorca. Dvorac je više puta rušen, odatle i velike štete na nekim građevinama u samom centru istog, ponegde i samo u vidu stojećih frontalnih zidova kroz čije prozore vidite samo nebesko plavetnilo. Pošto sam ispitao „centar“, i naravno, iškljocao, produžio sam ka izlazu iz centra dvorca sa druge strane, i levo odatle izlazi se na ogromanan tačnije OGROMAN dvorski vrt gde je trava kao naslikana, podšišana do perfekcije. Dve devojke su sedele na toj travi naslonjene na drvo, dajući celom pejsažu totalno idiličan izgled. Pored travnjaka ide i terasa koja gleda na stari grad reku i most, i ona ide obodom cele bašte, savijajući se kao brdo pod 90 stepeni u jednom momentu. Sa svakog pedlja te staze, pogled je naravno prelep. Sa druge strane, pak, je „oružarnica“ i totalno urušen deo dvorca koji gleda na stari grad iz drugog ugla, boljeg, i odatle je zaista sve kao na dlanu. Posle kratkog boravka tu, dobio sam impuls iz stomaka krajnje zabrinjavajuće prirode, te sam skontao da bi nešto od jutros valjalo i pojesti. Krenuo sam iz dvorca i na gradskom Trgu samleo verovatno najbolji par crvenih kobaja ikada u savršeno hrskavom somunu, sa pečenim lukom. Da čovek sv… Svari to u jako kratkom periodu… Kao što rekoh, Hajdelberg je grad poznat po tome što je najveći Nemački univerzitetski centar, i to je oduvek i bio. U samom starom gradu kao bitni markirani su objekti poznatih pisaca, ali i istraživača, Geologa i sl, kao npr i prvog Nemačkog predsednika, itd. Tu „naučnu“ konstalalciju starog grada razbija velika Gotska crkva u samom centru grada koja, kao i sve, uostalom, rađeno u gotici – uliva neki strah kada se pored nje nađete. Ako mene pitate, kad malo razmislim, nije to tako ni čudno imajući u vidu da je poenta crkve da plaši ljude i da ih tera da rade i razmišljaju onako kako crkva želi.  Posle obilaska starog grada, prešao sam Stari most (završen 1732.) i rešio da obiđem urbaniji deo grada sa one strane reke. Međutim, dotični je poprilično monoton (naravno, čist, skockan, miran, takoreći idealan), i u povratku nazad, izbio sam na drugi most, par kilometara dalje od ovog prvog, koji čim se pređe – izbija na železničku. Međutim, kada sam se našao na tom mostu, iako sam u Hajdelbergu bio već oko 12 sati i prilično umoran, bacio sam pogled još jednom na Dvorac koji je bio sada već 3, 4 km daleko. Uz obalu nalazio se ogroman travnjak koji je vodio skroz nazad do starog mosta na kome su ljudi sedeli, pili pivo, sokove, piknikovali, družili se.. Sunce je krenulo da zalazi i stvorilo savršen ambijent za taj vid aktivnosti, i umesto da produžim par stotina metara do stanice, odlučio sam da zviznem još jedan krug uz obalu do starog mosta, pa nazad na stanicu sa druge strane. A uz obalu, kao što rekoh.. Ljudi odmaraju, ali malo dalje pikaju odbojku na pesku, fudbal, badminton, jednostavno uživaju. Bilo je milina gledati te ljude kako uživaju u svojim životima. Iza njih reka Nekar kao da je odnosila sve njihove probleme, iza nje, prelep stari grad i Dvorac na brdu koji nam se svima lepo smeškao od gore. Momenat kada sam pomislio – hoću da živim u gradu kao što je ovaj. Na kraju, Hajdelberg – totalni pogodak, zvezda mini turneje. Ostao je još 1 weekend do kraja, i Bilke i ja smo imali silne planove. Ali po ko zna koji put, vreme nam je okrenulo leđa. Kao eventualna destinacija figurirali su Luksemburg, Minhen, pa čak i Amsterdam, ali su sajtovi za prognozu, kao pokvareni mahom pokazivali 5 stepeni, kiša. Identično, neverovatno (nemoj da je neko pomislio „da li ste udarili refresh!“). I u najvećim pustolovima, posle 2 poprilično dinamične nedelje to bi ubilo volju za daljim akcijanjem, ali nama nije. Tj delimično jeste, jer smo rešili da u subotu (u nedelju u pola 3 sam poletao nazad) posetimo Ašafenburg, grad nedaleko od naše Baze Darmstadta. Naravno, kiša je padala, i naravno, vetar je duvao, i naravno, sve je bilo sivo i odvratno, i naravno, osim Ašafenburga.  Nema smisla više da ponavljam, ukratko – mali ali lep gradić na Majni, uz Velelepan dvorac na samoj obali. Zadržali smo se svega par sati (ponavljam, stalno je padala kiša), ali dovoljno da obiđemo hajlajte, Dvorac, Pompelianum nedaleko od njega, kuću koja je urađeno u totalno Rimskom stilu, tačnije, u pitanju je identična replika Rimskog City Hall-a tj gradske kuće iz grada Pompelijanuma, srušenog pre 2000 godina. Povratak u stan značio je da je jako blizu u povratak u Srbiju… Pošto je avion poletao u 14.30, a aerodrom jako blizu, tj na 25 minuta vožnje, rešismo da krenemo oko 13h, ali to je bila greška… Probaću da još jednom barem nagovestim veličinu Frankfurtskog aerodroma: JEBOTE, KOLIKO JE TO VELIKO!!! Prvo smo se parkirali na, msm, 10i sprat. Posle smo sišli dole pa šetali 15 minuta do čekiranja. Pa od čekiranja boga oca šetnje do gejtova. To je prosto neverovatno. Još malo i pojaviće se naselja između! Pozdravio sam se sa svojim dragim domaćinima 10m ISPRED ulaza na kontrolne punktove, jer je red bio jedno 150 metara dug i izlazio daleko iz prostorije osmišljene za to… Za jedno sat, sat i po, stigao sam na red, a potom i seo u autobus koji me vozao dobrih 10ak minuta do aviona. Neverovatno je kako taj aerodrom funkcioniše, zaista neverovatno. Pošto sam seo u avion, izvalio sam da se neki muzičari motaju po avionu, a kada sam izašao iz aviona, na pitanje ko su ti ljudi, dobio sam odgovor od lika koji mi je prišao i kao da je video Tita, izbezumljeno me pitao: „Matori, jel ono Tanja Savić“?? Whatever… Eto, dragi moji, došao je kraj avanturi, ali, biće ih još, naravno… Žao mi je što je Bilke bio zauzet poslom, a weekendi usrani vremenom, došli bi mi i do Islanda, najmanje, ali ide život, i biće još godišnjih odmora u prokletom kapitalističkom svetu, tj modernom zatvoru. I na kraju, hteo sam da napravim neki upečatljivi, krajnji osvrt na Nemačku, ali ne da mi se… Ukratko – sve što ste čuli o Nemcima i Nemačkoj– sve je istina… Sve je čisto, sve je lepo, sve je sređeno, sve funkcioniše, za razliku od ove naše zabiti – u službi građana! Putokazi na svakih 50 metara, ivičnjaci i pešački prelazi okrečeni, travnjaci podšišani, đubreta NEMA, ljudi nasmejani, ljubazni… I ponajviše – bezbrižni. I to je moj najveći utisak. Bezbrižnost na licima tih ljudi, njihova blagodet da ne misle o ministrima, Tomi, Tadiću, Velji, Voji, Čedi, g17, c18, žirafama, palmama, i koječemu.. Naježim se kad vidim da bake i deke od 70 izgledaju vitalnije nego naša radna snaga od 40, 50, ljudi izlomljeni životima kakav samo Balkan može da priušti… Svaka vam čast, braćo Nemci! I vidimo se opet, naravno…