Granica izmedju Severne i Juzne Koreje

Posetili smo granicu Severne I Juzne Koreje u trenutku kada su tenzije izmedju dve zemlje izuzetno povisene. Na zalost, snimanje nije bilo dozvoljeno u mnogim situacijama tako da smo snimili sto su nam dozvolili. U vreme kada smo bili tamo, vrsile su se ubrzane pripreme za dolazak americkog podpretsednika…ali podjimo redom.

Ako zelite da odete na ovaj “visoko adrenalinski” izlet potrebno je da sve dobro pripremite unapred. Pronadjete lokalnu turisticku agenciju u Seulu I rezervisete mesto. Cena celodnevnog izleta (gde ce te najvise vremena provesti u autobusu) je oko $ 125.00 . Rucak je ukljucen ali to je klasican korejanski rucak sa dosta povrca pa sam se ja posle rucka osecao jos gladnijim jer mi je taj njihov rucak samo otvorio apetit…ali to je manje vazno. Ujedinjene Nacije odobravaju ove izlete I to polovinom poslednjeg meseca u kvartalu (mart, jun, septembar I decembar) oni donose odluku da li ce dozvoliti izlete u sledecih tri meseca, I tako stalno. Neophodno je da se prijavite najmanje 48 sati pred izlet jer se svaki posetilac proverava. Apslutno je nemoguce bukirati izlet danas za danas ili za sutra. Kao sto cete videti u reportazi postoje I vrlo jasna pravila ponasanja ali I pravila oblacenja (dress code). Apsolutno su, na primer, zabranjene pocepane farmerke, kamuflacna odeca I sve sto podseca na vojnu opremu, ne dozvoljavaju ni majce bez rukava….

Krece se rano ujutru. Pokupe vas iz hotela tacno u 7 I odvedu vas na mesto gde se prikupljaju I gosti iz ostalih hotela. Zatime se autobusom krece na sever zemlje prema granici sa severnom Korejom. Ide se modernim auto putem koji se pruza pored reke koja u jednom momentu postaje I granicna reka izmedju dve zemlje I tada imate priliku da prvi put vidite I Severnu Koreju. U jednom momentu autobus se skroz priblizava reci I sa druge strane se mogu videti kuce I zgrade koje su sa one strane granice koja ide inace sredinom reke.

Prva stanica je nesto sto oni zovu Imjingak Park. To je najsevernije mesto u Juznoj Koreji dokle gradjani te zemlje mogu slobodno da dodju. Za sve ono sto se prostire jos vise na sever potrebna je dozvola za ulaz. Odmah dalje na sever od ovog mesta postavljena je visoka ograda I u taj prostor se moze uci samo na posebnim ulazima. To je ustvari ulazak u takozvanu demilitarizovanu zonu (DMZ) koja se prostire duz 38 paralele a izmedju dve zemlje celom duzine granice. Zona je siroka po dva kilometra sa svake strane I njoj nema vojnih baza ali je cela teritorija pod minskim poljima koja su vidljiva iz autobusa. Dakle, jednom kada se udje u demilitarizovanu zonu, kretanje je vrlo ograniceno I moguce je samo u pratnji vojnika Juzne Koreje I SAD-a koje neposredno ispred zone imaju svoju vojnu bazu. Smatra se da je oko 30,000 americkih vojnika raporedjeno uz samu granicu. Prvo se obilaze mesta koja su bila popriste sukoba od 1950 do 1953 zatim se odlazi u zatvoreni izlozbeni prostor gde je postavljena maketa terena okolne teritorije. Zatim nam je bio prikazan dokumentarni film o odnosima dve zemlje ali I o tunelima koji su, po Juzno korejskim izvorima, kopali Severnjaci u zelji da izvrse podzemnu invaziju na Juznu Koreju. Do sada su pronadjena 4 takva tunela I omoguceno nam je da posetimo poslednje otkriveni tunel (otkriven 1992.). Zvanicnici severne Koreje, medjutim, demantuju da tuneli imaju veze sa bilo kakvom mogucom vojnom akcijom I kazu da su to samo stari I napusteni rudnici uglja….

Pre ulaska u tunel morate ostaviti svu tehniku koju posedujete (kamere, aparate, telefone itd) u lokere jer je svako snimanje zabranjeno. Spustanje u tunel moze da potraje jer se tunel nalazi na dubini od 73 metra (sto je visina zgrade od 23 sprata) I silazak je pesice kroz otvor koji se prilicno strmo spusta dole. Ovaj otvor je dosta veliki I ustvari je jedan ozidan strmi tunel cija je svrha samo da vas dovede do “pravog” tunela. Tamo gde se dva tunela spajaju nastavlja se dalje pravim tunelom dakle onim za koji Juzna Koreja tvrdi da je napravljen u svrhu invazije na njenu teritoriju (demantovano od strane severnjaka). Taj tunej je oko 180-190 santimetara visok I ja sam udario glavom u tavanicu tunela bar nekih 15-ak puta. Srecom na ulazu sun am podelili zastitne slemove. Sirina je oko dva metra. Ide se u pravcu prema Severnoj Koreji nekih 200 metara (definitvno nije za klaustrofobicne osobe). Tunel je lepo osvetljen I sam kvalitet zemljista je jako visok. Ustvari to je kao neka granitna stena (meni izgleda da ipak nije ugalj) tako da nema opasnosti od obrusavanja I sve to deluje jako solidnog kvaliteta gradnje. Pred granicu sa Severnom Korejom nalaze se naknadno postavljena celicna vrata I dalje se ne moze. Povratak iz tunela je znatno napornije jer je potrebno da se sada onim prvim strmim tunelom vratimo nazad ali – uzbrdo. Tokom celog boravka pod zemljom nismo primetili nijednu osobu da je imala problema sa disanjem ili bilo cim drugim. Sve je bezbedno I lepo organizovano.

 

Posle posete tunelu, odlazi se u posetu vidikovcu, jednom uzvisenju sa koga se moze videti Severna Koreja. Tu ima dosta turista posebno ako je lep dan I pogled doseze I nekoliko kilometara ispred vas.

U delu zone koji pripada Juznoj Koreji postoji I jedno selo sa oko 150-200 stanovnika . Tamo je cak I skola za nekoliko djaka. Sa Severne strane , takodje postoji malo naselje u zoni gde se vijori velika Severno korejska zastava (na jarbolu visokom 160 metara) ali Juznjaci tvrde da to selo nema nijednog stanovnika nego da se sva svetla uvece pale na “tajmer”. Naravno, nismo bili u mogucnosti da to proverimo. Ostaje nejasno, cak Iako bi bili u pravu sa tom tvrdnjom, koja bi bila svrha jednog takvog fantomskog sela ?

Konacno, nakon svih ovih “usputnih” obilazaka krenuli smo prema pravoj liniji razgranicenja izmadju dve zemlje. Medjutim, to je ipak posebna procedura. Autobus nas prvo dovodi do americke vojne baze gde nas preuzima americka vojska. Tamo nam prvo drze kratko predavanj o tome kako da se ponasamo, sta se sme a sta ne. Onda smo ponovo seli u autobus koji nas je vodio kroz DMZ I iz koga smo mogli da vidimo minska polja svuda unaokolo. Posle nekoliko minuta stigli smo na mesto gde se sa obe strane granice nlaze zgrade I koje su jako blizu jedne drugim. Izmedju zgrada nalaze se tri svetloplave barake koje u u nekim drugim prilikama sluze kao mesto sastanka zvanicnika dve zemlje ili mesto sastanaka razdvojenih porodica. Granica sece ove barake na dve idealne polovine tako da je jedna njihova polovina u Juznoj a druga u severnoj Koreji. Po vazecem sporazumu turisti se unutar barake mogu kretati slobodno bez obzira sto, formalno pravno, prelaze iz jedne zemlje u drugu. Na neki nacin u barakama vlada princip eksteritorijalnosti. Da bi sprecile bilo kakve provokacije na suprotnom izlazu iz barake, dakle onom koji void u severnu Koreju nalaze se dva Juznokoreska vojnika ciji je zadatak da sprece svaki pokusaj da neko od turista iz radoznalosti pokusa da otvori ta vrata. Ista je procedura I kada je Severna Koreja “domacin” u barakama.

Imali smo 10 minuta I snimanje je bilo dozvoljeno u samoj baraci a izvan barake bilo je dozvoljeno snimanje I slikanje SAMO u pravcu Severne Koreje. Ja sam se u jednom trenutku zaboravio I krenuo da snimam Juznokorejsku stranu I odmah sam bio opomenut. U trenutku nase posete, nazalost nije bilo severnokorejskih vojnika pored barake. Bili su prisutni samo Juznjaci. Jednog jedinog Severnokorejanca primetili smo ispred njihove zgrade pedesetak metara duboko u njihovoj teritoriji. Inace americki I Juzno Korejski vojnici UVEK nose naocare za sunce da bi sprecili kontak ocima sa vojnicima sa suprotne strane. Oni su jako blizu jedni drugima I razdaljina izmedju njih je katkad samo 2-3 metra…..

 

Obavezno pogledajte video prilog sa ovog mesta jer slika govori vise od hiljadu reci…..